HuPikon: Miloš Petković
Miloš Petković je rođen 14. jula 1986. u Nišu. U martu 2008. izašla je njegova prva knjiga „Vukovi sudbine”, roman epske fantastike u izdanju niškog Zografa.
Miloš Petković ili Princ mašte uvodi nas kroz svoje knjige „Vukovi sudbine”, „Perunov hroničar”, „Legenda o sedam mačeva”, „Patuljci i vile” i druge, u jedan sasvim novi fantastičan svet − svet u kome su njegovi likovi, a i on sam, spremni da učine sve zbog ljubavi.
Sem kroz njegove knjige, Miloša možemo upoznati kao predavača u školi kreativnog pisanja i autora strip serijala, a njegove likove možemo videti u pozorišnim predstavama „Patuljci i vile” i „Tajna stare vodenice”.
1. Kada si poslednji put bio u pozorištu?
Na festivalu „Teatar na raskršću” u Narodnom pozorištu u Nišu; čini mi se da sam gledao sve predstave koje su bile deo takmičarskog programa ove godine.
2. Koju predstavu koju si pogledao u poslednje vreme preporučuješ?
To je, definitivno, predstava „Orač i smrt”. Ako se ljudima ikako ukaže prilika da je pogledaju, s obzirom na to da je u pitanju rumunska predstava, obavezno neka to urade. Takođe, preporučujem predstavu „Vitezovi lake male” iz Subotice. I sve predstave niškog Pozorišta lutaka.
3. Koliko često i sa kim najčešće ideš u pozorište?
Ako izuzmemo festivale, jednom ili dva puta mesečno pratim, mada ne koliko bih voleo, zbog posla. Najčešće idem sa mojom lepšom polovinom Stašom, koja, inače, radi u Narodnom pozorištu.
4. Ko ti je omiljeni glumac/glumica ili reditelj/rediteljka?
Što se tiče pozorišta, imao sam priliku da gledam Branku Katić u pozorištu i oduševila me je. Isto važi i za Ivana Jevtovića. Što se tiče reditelja, imam mnogo lepo iskustvo sa Milošem Cvetkovićem i Aleksandrom Mihailovićem. Pored toga što su sjajni glumci, odlični su i kao reditelji. Neka to bude moj izbor; dobro da me niste pitali za filmske glumce i reditelje, o tome bih mogao roman da napišem (smeh).
5. Prema tvom mišljenju, koja je društvena uloga pozorišta u današnjem društvu?
Velika je, značajna i svakojaka. Naravno da volim da u pozorištu vidim kritiku prema vlasti, pozorište treba da opomene, bilo da je to direktno ili da je u paketu sa humorom. Nigde se nisam tako gorko smejao kao u pozorištu. Pozorište je i mesto susreta umetnika iz različitih branši; u njemu i zahvaljujući njemu rađaju se mnoge ideje i lepe saradnje, to je isto veoma važno. Naposletku, mislim da su i predstave za decu jako važne, lutkarske predstave, iz mnogo razloga. To nikako ne bi trebalo zapostaviti (mislim na budžet koji se za to odvaja).
6. Dva tvoja dela − „Tajna stare vodenice” i „Patuljci i vile” − izvođena su u pozorištu. Kako je bilo prevesti ih u novi vid umetnosti i to celokupno iskustvo u pozorištu?
Na taj sam način ostvario neke od mojih davnašnjih snova, zaista. Prelepo je za jednog pisca da vidi likove iz svojih priča na daskama koje život znače. Čini mi se, kada čovek jednom doživi to, iskusi, posle nema nazad – prirodno je da želi još. Tako je i sa mnom; trudiću se da budem produktivan i sa dramskim tekstovima, a već ih je nekoliko u pripremi.
7. „Proleće”, prvi deo tetralogije „Patuljci i vile”, uvrštan je u spisak izborne lektire za osnovnu školu. Kakav je osećaj pisati za najmlađe?
Koliko god da sam sazreo i kao čovek i kao pisac i da težim pisanju knjiga za stariju publiku (sa kojima sam i započeo karijeru), ništa me, u stvaralačkom smislu, ne raduje više od pisanja za najmlađe. Presrećan sam zbog svih iskustava sa najmlađom, ujedno i najiskrenijom publikom. A lektira Čitalića – to je jedna od najvećih nagrada za mene.
8. Koja od malih svakodnevnih stvari te najviše inspiriše i provlačiš je kao motiv kroz svoja dela?
Mala stvar nije, ali najviše provlačim ljubav, zbog koje smo i ja i moji likovi, spremni sve da učinimo. A od malih stvari – to su sigurno oni neki skriveni darovi koje imaju posebne osobe, zbog kojih su drugačije. Volim da prikažem pričama da različitosti nisu loše, naprotiv. To je zato što volim autentičnost, i kao reč i zbog njenog značenja.
9. Koja je knjiga koju si pročitao svojim snažnim uticajem promenila tvoj pogled na svet?
Više je takvih knjiga, zaista, ali… Ako bih morao, pored obaveznog „Gospodara prstenova”, da izdvojim – to bi bila knjiga „To” Stivena Kinga. Nije to priča o klovnu iz kanalizacije koji ubija, kako se možda učini na prvu, već priča o deci koja su gubitnici jer su drugačiji: crnac, Jevrejin, debeljko, dečak koji muca, i tako dalje. Ta je knjiga kritika ljudima koji osuđuju. Isto tako ta priča pokazuje da oni od kojih to ne očekujemo mogu biti heroji koji će pobediti najveće zlo. Retko šta me privlači kao takve priče.
10. Koji savet bi dao mladim piscima koji tek počinju da stvaraju?
Da im, šta god da rade u životu, jedini motiv bude − ljubav. Volite ono što radite, i radite ono što volite, imajte dobre misli, dobre reči i dobra dela – i nagrade koje ćete dobijati doneće vam sreću koja se ne može kupiti novcem ili nadomestiti popularnošću. Sve drugo je kratkog daha i ne može se podeliti sa drugima. Dakle, nek olovka piše isključivo srcem.
Miloša u HuPikon upisala Jovana Ranđelović
