„Feminizam je danas pitanje pop kulture”

1. Kada ste poslednji put bili u pozorištu?

To je tužna priča –  poslednji put sam bila u pozorištu pre početka vanrednog stanja jer radim na predstavi „Gen Z” sa Omladinskim klubom u Šabačkom pozorištu. I naš rad je prekinut obustavom rada pozorišta –  tako da je ova godina obežena pozorišnim predstavama na koje nisam otišla. Mada, početkom vanrednog stanja mogla sam da pogledam neke predstave koje nisam stigla ranije kao što je „Rubište” ili „Kepler 452B”, ili da naučim o nekim koje nisam ili možda neću uopšte kao što su „Aleksandra Zec” Olivera Frljića ili studentsko izvođenje „Hamleta”, BLC Teatra.

2. Koju predstavu ste pogledali u poslednje vreme preporučujete?

Volela bih da sad mogu da pišem o tome kako me je oduševila predstava „Ovaj će biti drugačiji” (Staše Bajac u režiji Đurđe Tešić), ali to mi se čini kao neki drugi život. 

Zato biram da preporučim jednu predstavu koju još nisam pogledala, jednu od retkih koja je nastala i igra se sada, to je „Lounli plenet” –  autorsko delo Maje Pelević, Olge Dimitrijević, Tanje Šljivar, Dimitrija Kokanova i Igora Koruge u Ateljeu 212. Iz nekog razloga sve zdravstvene mere su veliki neprijatelji pozorišta bez obzira na ogromne sale u kojima je moguće održati propisnu udaljenost –  i upravo sale su jedina mesta koja su zatvorena, pa se tako i ova predstava igra ispred pozorišta, na letnjoj terasi i u foajeu, za oko 10 ljudi po igranju.

3. Koliko često i sa kim najčešće idete u pozorište?

Ne znam koliko često, ali idem kada se igra ono što me zanima –  nekada i nekoliko puta u toku nedelje, nekada ne odem par meseci. Najčešće idem na pretpremijere, generalne probe, ali više puta na predstave koje volim, „Režim ljubavi” sam gledala možda čak 4 puta. Posebno volim da idem u pozorište sa mamom.

4. Ko Vam je omiljeni glumac, glumica i reditelj, rediteljka?

Jako volim da gledam Željka Maksimovića. Mislim da nam je potrebno još glumaca poput Milana Marića, Milutina Miloševića, Miloša Vojnovića –  vrlo pametnih mislećih ljudi u teatru. Jovana Gavrilović mi je super. Jelena Ilić, Hana Selimović u teatru i van njega pokazuju da je gluma pre svega kompleksna društvena delatnost. U režiji –  to bi bili Andraš Urban i Bojan Đorđev, Selma Spahić i Jelena Bogavac. Volela bih da skrenem pažnju da je moj svet ipak mnogo više određen dramskim stvaralaštvom i u tom smislu veliki sam fan Maje Pelević, Dina Pešuta, Tanje Šljivar, Staše Bajac, Olge Dimitrijević, Minje Bogavac.

5. Koji je Vaš stav o društvenoj ulozi pozorišta u današnje vreme?

Najveća uloga pozorišta je uloga umetnosti uopšte –  da postavlja pitanja, da destabilizuje znanje o onome što nam je blisko, životno, svakodnevno ili upotrebno. A danas, kada je telesno prisustvo opasno pozorište je tu da pronađe način da nastavimo da preispitujemo čak i ono što znamo o pozorištu.

6. Kako društva u krizi izlaz mogu pronaći u umetnosti?

Ključ je društvena odnosno politička imaginacija. Postavljanje pitanja je jedan nivo, a posebna vrsta pitanja je šta bi bilo kad bi… I ta fikcionalna rasprava o implikacijama onoga što je danas, možda ima potencijal da inspiriše ljude da pokušaju da neopterećeni uslovljenostima stvarnosti misle o drugačijoj budućnosti. Bili smo svedoci protesta kao izraza nezadovoljstva, ali i protivrečnosti, čak manjkavosti bunta izvedenog bez jasne politike ka kojoj se možemo usmeriti da bismo uopšte delovali na društvo. A pozorište je niz odluka –  kada pogledamo jednu predstavu mi jasno znamo to što nam je dobro, ono što nam se ne sviđa, i kako bismo voleli da jeste.

Pozorište ima telesnu vezu sa stvarnošću, i čak i ljudi koji nisu poznavaoci često govore –  skratio bih za pola sata, ona replika je bila maestralna, treba više šale, da je kostim bio bolji, ljudi plaču, smeju se, hrabri su da reaguju i diskutuju… A svi žanrovi pozorište koji uključuju publiku posebno naglašavaju ovu vrstu akcije. Pozorište može da inspiriše ljude da postavljaju političke zahteve i prepoznaju sebe kao aktivne a to je možda prvi stupanj subjektivacije čoveka i nastanka političkog bića. 

7. U jednom intervjuu govorili ste o odnosu naše države prema materinstvu i da ste zbog radikalne histerektomije imali dve opcije: da odete i menjate državljanstvo ili da ostanete. Ostali ste i odlučili da se borite da surogat materinstavo bude legalno, da gej partnerstva budu ozakonjena. Koliko je teško menjati patrijarhalna ustrojstva na kojima počivamo?

Društva su se kroz istoriju menjala, ali do sada nema ni jednog dominantnog društvenog uređenja koje ne uključuje patrijarhat.

8. Osnovali ste Centar za biopolitičku edukaciju Biopolis, a onda pokrenuli peticiju da imunizacija za HPV (humani papiloma virus) bude besplatna. Ako znamo da godišnje u Srbiji od raka oboli oko 1200 žena na koji način možemo podstaći kolektivnu svest o brizi za javno zdravlje?

Mi sada govorimo unutar jedne globalne krize javnog zdravlja kada je verovatno svima jasno koliko je značajno da zdravstvena zaštita bude dostupna svima. Ako kažemo da vakcina protiv raka postoji i da košta 200 ili 300 evra –  to je svakako mala cena za zaštitu od raka, ali mi živimo u Srbiji i većini stanovništva to je isto kao i da ne postoji –  jednostavno nemaju da izdvoje. Bolest ne bira, ali isto tako najpre i najstrašnije pogađaju ranjive društvene grupe.

9. Pomoćnica ste gradonačelnika Šapca gospodina Zelenovića za pitanja mladih. Šta Vam je ta funkcija donela u borbi za aktivizam za koji se zalažete?

Rad u Šapcu mi je doneo potvrdu da nisam sama. Funkcija me najviše asocira na funkcionisanje –  a Šabac je primer kako može i kako treba da funkcioniše demokratija. Ljudi mistifikuju pozicije u vlasti zato što se one najčešće zloupotrebljavaju. U mom slučaju –  funkcija donosi moć kroz kolektiv u kome se razgovara, predlaže i gde se poštuju sagovornici i naši dogovori. Verujem da nije jasno kada se kaže „pomoćnica gradonačelnika”, ali moj posao je posvećen stvaranju strategijskih i planskih dokumenata. U praksi to je rad na pronalaženju načina da se mladi što neposrednije uključe –  da shvate kako radi grad, da biraju svoje umetnike, da sami organizuju svoje žurke, da odlučuju u školama i stvaraju razne sadržaje uz pomoć odraslih. U Šapcu sam svojim radom demistifikovala i gradske funkcije, ali i aktivizam –  svako kome je stalo do budućnosti, može i treba da se uključi i samo tako imaćemo bolje upravljanje gradovima.

10. Šta o feminizmu kao ideji borbe za ravnopravnost muškaraca i žena znaju mladi?

Feminizam je danas pitanje opšte kulture i važnije –  pop kulture. Ali mnogima, ne samo mladima, nije jasno zašto postoji. Ljudi ne znaju da prepoznaju neravnopravnost, samo zato što ne dolazi u obliku pepeljuge i princa, ili nekih drugih snažno polarizovanih odnosa.

Mladi više osećaju nego što znaju, i zajednički radimo na tome da primete i iskažu sve što im smeta, kako bi mogli da osmisle i alternative. Feminizam je jedna od njih. Važno mi je da razumeju svet oko sebe, i ohrabrujem ih da budu vredni i da se aktivno bore za bolje i pravednije društvo. Ponosna sam što učestvujem u odgajanju nove generacije mladih koji već daju svoj doprinos u borbi protiv zagađenja, za smanjenje siromaštva, aktivno se bore protiv rasizma, osnažuju devojčice, daju prostor ranjivim grupama i pokreću pitanja ravnopravnosti.

Mariju u HuPikon upisala Aleksandra Nikolić

Foto: Darko Pavlović