„Ako se kaže da su oči ogledalo duše, onda je pozorište ogledalo društva”

1. Kada si poslednji put bio u pozorištu?

Pre nedelju dana premijerno je u Beogradskom dramskom pozorištu prikazana predstava „U raljama života” u kojoj je zapaženu ulogu odigrala i maestralna Vesna Čipčić, a to se naravno ne može propustiti.

2. Koju predstavu koju si u poslednje vreme pogledao preporučuješ?

To je svakako „Beogradska trilogija”, koja se igra na maloj sceni JDP-a, ali moram reći da se do karata za tu predstavu dolazi samo po velikoj zasluzi.

3. Koliko često i sa kim najčešće ideš u pozorište?

Novo, srećno poglavlje mog života počelo je na daskama koje život znače, gde sam se sreo sa mojom Anjom, s tim što sada, zbog našeg malog Alekseja i ona i ja dolazimo u pozorište kao gledaoci. I pre toga sam bio čest gost pozorišta, jer među glumcima imam drage prijatelje, a u režiji jednog od njih sam se i sudbonosno našao, licem u lice, sa meni najdražom glumicom. U svakom slučaju, na moju veliku radost, pozorišna scena našeg glumišta sija suncem obasjana.

4. Ko su ti omiljeni glumac/glumica i reditelj/rediteljka?

Ovde bih svakako najpre želeo da istaknem nedavno preminulog Laneta Gutovića, koji je bio veliki mag glume i koji će večno ostati u mom živom sećanju. Srećom, još je velikih naših zvezda koje nas nadahnuto gledaju sa glumačke scene. Možda bih zbog inventivnosti i avangardnog pristupa režiji, kao i zbog toga što je veoma mlad, mogao tu prvo da izdvojim Ivana Vanju Alača.

5. Prema tvom mišljenju, koja je društvena uloga pozorišta u današnjem društvu?

Bez obzira što je krug pozorišne publike prilično ograničen, talasi uticaja se odatle koncentrično šire poput onih koje napravi kamen kada udari u ravnu površinu vode. Ako se kaže da su oči ogledalo duše, onda bih slobodno mogao reći da je pozorište ogledalo društva. Samo treba držati oči širom otvorene i sačekati da se sa pozornice podigne zavesa, jer onda se na sceni pale svetla.

6. Baviš se aktivizmom i jednim vidom angažovane umetnosti. Zbog čega je umetnost toliko značajan nosilac borbe i najglasniji poziv na buđenje?

Držim da je umetnost uvek otvorena, iskrena, beskompromisna i za mene je ona prava društvena savest. Ako savest nije mirna, nema ni spavanja.

7. Tvoj „Mali zlatni cvet” bio je na pozornici na tradicionalnom izvođenju predstave „Brod plovi za Beograd”, u decembru 2019. U kojoj meri te zanima i privlači pozorišna scenografija i možemo li očekivati da te ponovo vidimo na sceni?

Uređivanje pozorišne scene je nešto čime se arhitekte i inače bave, ali se „Mali zlatni cvet” nije našao na sceni jednim takvim mojim angažmanom, već je bio tu da se i on pokloni publici pre nego što se njegovo seme proširi Beogradom. Verujem da će sličnih prilika biti još, pošto je Zlatno doba u punom jeku, a od blještavila ljudi lako oslepe.

8. Street art se neretko smatra „žvrljanjem po zidovima” i uništavanjem okoline. Gde je granica između vandalizma i umetnosti i uspeva li prosečan čovek da tu granicu osvesti?

Mislim da je granica između vandalizma i umetnosti jasna i običnim ljudima, jer nije teško razlikovati ružno od lepog, a ispisivanje imena i pogrdnih reči na nečiji račun svakako nije lepo, niti neko umeće.

9. Jedan ciklus tvojih skulptura nosi naziv „Zlatno doba”. Zašto najmračnija doba jedne države često otvaraju zlatno doba u umetnosti?

Prava umetnost je uvek angažovana sa ciljem izazivanja lepih osećanja i uzdizanja duha, što vodi progresu jednog društva, dok nametanje vlasti nije ništa drugo do nasilje koje vodi duhovnom pomračenju. Takvo doba se samo ironično može nazvati zlatnim, jer procvate umetnosti istorija beleži samo onda kada su ljudi bili potpuno slobodni da misle i kazuju ono što osećaju.

Pijanistu u HuPikon upisala Tara Seničić

Foto: Nebojša Babić