„Izlazeći iz pozorišta imamo osećaj da smo nešto uradili, ali u srži ništa”

1. Kada si poslednji put bila u pozorištu?

Bila sam početkom novembra i gledala sam „Naš grad“ Mie Knežević. Gostovala je u SNP-u, u Novom Sadu, pa ko uspe da je uhvati, neka to uradi.

2. Koju predstavu koju si pogledala u poslednje vreme preporučuješ?

Ovde moram da budem pristrastna i navedem predstavu „Ukalupljivanje“, koja već godinama dominira  Ustanovom kulture „Vuk Karadžić“. Pozivam ovom prilikom sve na humanitarnu izvedbu „Ukalupljivanja“, zakazanu za 6. 12., u 20h. Novac od prodatih ulaznica biće doniran za lečenje kolege Luke Kurjačkog.

3. Koliko često i sa kim ideš u pozorište?

Trudim se da što više pratim šta se dešava u pozorištu, ali sam mahom ograničena na teatre u Beogradu. Idem uglavnom sa prijateljima, pa posle predstave obavezno pričamo o tome što smo gledali i doživeli. Meni je to nerazdvojni deo odlaska u pozorište. Najgore mi je kad izađem ravnodušna i umesto o predstavi počnem da razmišljam šta mi se jede.

4. Ko ti je omiljeni pozorišni glumac/glumica, reditelj/rediteljka?

Pa hajde onda po jedan bata i jedna seka: režiseri - Maksim Milošević i Isidora Goncić; glumci - Sofija Mijatović i Filip Đurić.

5. Kakav je tvoj stav o društvenoj ulozi pozorišta u današnje vreme?

Mislim da se pozorište trudi da bude društveno odgovorno, izvode se i pišu tekstovi koji imaju, nazovimo to tako, „aktuelne“ i „angažovane“ teme, ali mislim da ono nije bog zna kakav poligon za promene. U pozorište obično ide jedna te ista ekipa ljudi koji posle dosta „cccc“ - pošto izađu iz zgrade pozorišta - zaborave šta su gledali. Ono je slično udeljenoj milostinji. Izlazeći iz pozorišta imamo osećaj da smo nešto uradili, ali u srži ništa.

6. Ove godine tvoja prva zbirka „Kraj raspusta i druge priče” izašla je u okviru izdavačke kuće BOOKA. Na koji način se ono što ti pišeš razlikuje od ostatka regionalne književnosti?

Glavna razlika je u tome što se, barem za sad, ne osvrćem na devedesete, ratove i cepanje Jugoslavije. Iako je, naravno, sve što sam do sad izdala neminovno protkano problemima koje su ta zlovremena ostavila svima nama u nasleđe.

7. Zbirka je doživela pravi odjek među domaćom publikom. Kako se osećaš kada pomisliš na to da je veliki broj ljudi pročitao ono što si napisala?

Veoma mi je drago što je tako. To je i jedna od poenti izdavanja, da dopreš do što većeg broja čitalaca, da im se uvučeš u kožu, pa, svidelo im se to što pišeš ili ne, ostaneš tamo neko vreme i prodrmaš po koji molekul. Zato hvala Ivanu Bevcu i svima iz Booke na ukazanoj prilici da to tako i bude.

8. U Zaokretu, KC gradu i drugim mestima po Beogradu često nailazimo na stikere sa stihovima iz tvoje prošlogodišnje zbirke poezije „Govori grad”. Šta nam, međutim, tvoje pesme govore o ovim urbanim prostorima i otkud želja da baš o njima pišeš?

Nalepnice su siromašan vid „gerila marketinga“, tako da planiram da odradim još neke stvari ili barem da proširim broj lokala u kojima ću da ih postavim. Njih ne bih direktno vezivala za samu zbirku. U neku ruku jesu njen produžetak, ali služe pre svega reklami.

Zbirka „Govori grad“ - koja je izašla uz pomoć Srđana V. Tešina i „Književne radionice Rašić“ - govori o mom doživljaju grada. Poprilično dehumanizovanom, samom sebi dovoljnom. Ali ne bih mnogo pričala o sopstvenim pesmama. Umesto mene, to je sjajno uradila Jelena Marinkov u odličnom časopisu „Dometi“

9. Na čemu trenutno radiš? Da li ćemo uskoro moći da pročitamo nešto novo od tebe?

Naravno, pišem i dalje, nadam se i da ću izdati nešto uskoro!

Anu u HuPikon upisala Olivera Mitić