Meksiko nam je poznat kao zemlja sapunica, tortilja, pinjate, ali ne baš i kao zemlja pozorišta. Iako se Meksiko, shodno lako dostupnim informacijama, ne vezuje za teatar i kulturu, kada malo dublje potražimo, saznaćemo da Meksiko obiluje kulturnim sadržajima, bogatom istorijom i da pozorište i danas ima veliki uticaj na meksičko stanovništvo.
Začeci pozorišta u Meksiku datiraju iz vremena znatno pre evropskog uticaja. Pozorište je bilo važan deo religijskih obreda i praznika starih meksičkih civilizacija od kojih je najpoznatija astečka. U astečkoj kulturi za pozorište je postojalo posebno mesto održavanja, sveštenici su bili glavni akteri pevajući himne bogovima uz ples, ali se izvedbi u bilo kom trenutku mogla priključiti publika. Izvedbe su uglavnom bile komičnog sadržaja, a cilj je bio odobrovoljiti bogove, saopštiti im svoje zamisli i približiti im se duhovno. Tokom rituala su se neretko i prinosile žrtve bogovima. Šareni kostimi i scenografija su se prilagođavali obredima, a učesnici su često nosili maske koje su tokom nastupa smenjivali.
Dolaskom španskih konkvistadora na podneblje Meksika, domorodačke kulture polako posustaju pod evropskim kulturnim uticajem što se odražava i na razvoj pozorišta u Meksiku. Misionari koriste pozorište kao sredstvo koje im pomaže u promovisanju hrišćanstva i u tom periodu nastaje prvo meksičko pisano pozorišno delo „Duhovno venčanje Pastora Pedra i Meksičke crkve“ autora Huana Perez Ramireza (Juan Pérez Ramírez) kao i meksička pastorela. S obzirom na razlike između paganskog i hrišćanskog stanovništva, misionari u pastorelu, prethodno trubadursku formu, uvode religiozni sadržaj. Tako meksička pastorela na lagan i komičan način prikazuje Hristov život od rođenja do smrti i vaskrsenja, kao i druge biblijske događaje. Kako bi religiozni sadržaj bio primamljiviji, pastorele su se u početku izvodile na domorodačkim jezicima, kostimi i scenografije poprimaju šarene boje, uvode se pokreti i pesme, a koriste se i pinjate. Kao takva pastorela ostaje bitan deo meksičkog pozorišta i u današnje vreme, s tim što se danas izvodi na španskom jeziku i najčešće tokom božićnih praznika.
Tokom narednih godina meksičko pozorište poprima sve veći svetski i evropski uticaj. Nastupa period virreinato (u slobodnom prevodu vicekraljevski period) takođe poznat u Španiji kao Zlatno doba. Najznačajniji meksički autori iz tog perioda su Sestra Huana Ines de la Kruz (Sor Juana Inés de la Cruz) i Huan Ruiz de Alarkon (Juan Ruiz de Alarcón). Dramatična dela ove epohe su rađena po ugledu na Pedra Kalderona de la Barke. Njihova dramska dela u svom sadržaju se bave filozofskim kao i religijskim pitanjima toga doba i preispituju dotadašnje moralne postulate i rodne uloge u društvu.
Od 18. veka sve do meksičke revolucije (1910– 1920) pozorište u Meksiku je apsolutna kopija Španije. U početku su se predstave igrale po ulicama, u crkvama i gostionicama, a zatim je u ovom periodu počela izgradnja pozorišta. Prvo nacionalno pozorište je otvoreno u Meksiko Sitiju u četrdesetim godinama 19. veka, a srušeno je 1901. godine, da bi se sagradilo novo pozorište „Palata lepih umetnosti“ čija je izgradnja prekinuta usled sukoba i završena nakon meksičke revolucije 1934. godine. U ovom periodu dominantni oblik drame pod uticajem španske umetnosti je género chico (u prevodu - mali žanr), kratka lagana drama sa muzikom namenjena široj populaciji i raznovrsnim socijalnim grupama.
U revolucionarnom periodu glavna tema je politika, género chico se razvija i poprima malo drugačiji oblik od španskog. Pisali su se tipski likovi, kao na primer građanin, policajac, domaćica. Predstave poprimaju satirični oblik i političku tematiku. Značajni dramski pisci ovog perioda su Karlos M. Ortega (Carlos M. Ortega), Luis Ećevaria (Luis Echeverría), Francisko Benitez (Francisco Benítez). Nakon revolucije jača nacionalna svest i zahtevaju se novi oblici pozorišta koji ujedinjuju sve staleže pred scenom i pišu se dela prilagođena za celokupnu publiku. Otvara se „Palata lepih umetnosti“, Nacionalna Asocijacija glumaca i Nacionalna pozorišna kompanija u cilju da promovišu pozorište na državnom nivou.
Trenutno u Meksiku radi ukupno 714 pozorišta od kojih se 163 nalaze u glavnom gradu Meksiko Sitiju. Žanrovi koji se prikazuju u pozorištu variiraju i evoluiraju shodno svetskim uticajima. Pozorište je veoma popularno i po nekim istraživanjima je na trećem mestu posećenosti kada su u pitanju kulturna dešavanja. Po posećenosti se ispred pozorišta nalaze bioskop i koncerti popularnih bendova, a manje posećeni od pozorišta su izložbe, plesne manifestacije, muzeji i ostalo.
