Poslednje veče festivala „Umetnost i ljudska prava” u produkciji Dah teatra proteklo je uz poslednjih godina aktuelnu temu ženskog pitanja. Komad „Ono sto nisam izgovorila” (Vietato dare da mangiare) ispovedna je priča o teskobnom životu dramaturškinje i glumice meksičko-kolumbijsko-španskog porekla Amarante Osorio, ujedno i kompletne autorke, koja je sinoć prisustvovala premijernom izvođenju na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu.
Potresna priča sa autobiografskim elementima iz života Amarante Osorio započinje linearnom naracijom koja postepeno otkriva turoban muški svet oblepljen dvostrukim standardima. Svet koji iziskuje podređeni položaj žene, objektivizuje njeno telo, degradira njenu seksualnost, na kraju sužava krug njenih potreba i želja na par jednostavnih, ali i primitivnih – da bude prihvaćena i voljena. Naratorke od kojih je jedna dramska umetnica, glumica Natalie Pinot, dok se druga (Amaranta Osorio) javlja samo putem snimljenih zvučnih zapisa, povremeno se smenjuju gradeći priču pritom izbegavajući teatralnost u govoru uz često naglašavanje zamenica „ona” i/ili „ja” dok govore o godinama koje su obeležile: bulimija, mobing, bolest, krivica, sram, silovanje. Jasno je da gledalac ne posmatra fiktivne tvorevine, već prisustvuje ogoljevanju žene koja reanimaciju sopstvenih trauma posmatra iz prvog reda.
Na samom početku na sceni zatičemo Natalie Pinot u ulozi Amarante Osorio u izrazito belom kostimu koji namerno narušava crvena boja visokih potpetica, dok bezuspešno pokušava da „uvežba” hod. Ona se zatim obraća gospodi u publici i svima koji se identifikuju kao muškarci, uz pitanje da li su ikada nosili potpetice, aludirajući na nerealne standarde lepote i slike idealne ženske figure sa kojima se svakodnevno suočavaju njihove prijateljice, koleginice, ćerke ili partnerke. U narednim minutima gledaocima će biti postavljeno mnoštvo pitanja koja se mahom tiču rodne ravnopravnosti, na koja će, ukoliko žele, odgovarati podizanjem ruke. Govoreći o svom detinjstvu i epitetima koje po nepisanim normama mora da poseduje svaka „idealna” žena/devojčica, autorka ove surovo iskrene monodrame fokusira se na sve od čega joj je, još kao devojčici rečeno da odustane (jer je njen jedini zadatak da bude nasmejana, „čista” i povučena), te na iskreno žaljenje zbog uticaja koji su ovi glasovi imali na njeno sazrevanje, želje i snove. Vizuelnu definiciju patrijarhalnog sistema možda najbolje interpretira potresna scena silovanja, koju karakteriše rediteljsko rešenje da doslovni čin zameni davljenjem u vodi, nakon čega sledi kupanje istom tom vodom uz odluku da o svom traumatičnom iskustvu, usled osećaja straha, srama i nemoći ― nikad ne progovori.
Moraće da prođe skoro čitav sat da bi gledaoci čuli bilo kakvu muzičku podlogu, a čak i tada, vesela melodija pesme Helen Chadwick u sumornom miljeu događaja koji su prethodili deluje pomalo neprirodno, te njena funkcija možda neće svima biti sasvim očigledna.
Foto: Suzon Fuks
