U okviru regionalnog Sajma za omladinskog turizma u Novom Sadu, Youth Fair, u Katoličkoj porti se odigrala predstava BITEF teatra, „Muškarčine“. U želji da se uklope u socijalno prihvatljive matrice rodnog ponašanja, mladi muškarci rade mnoge stvari koje su štetne po njihovo fizičko ali i psihičko zdravlje. Društvo od njih očekuje da svoju muškost dokažu pokazivanjem snage, odlučnosti, hrabrosti, borbenosti i srčanosti, koja ih često uvodi u destrukciju i autodestrukciju. Vaspitani u kulturi u kojoj se muško pokazivanje emocija smatra za znak slabosti, mladi muškarci svoje emocije potiskuju i preinačuju u destruktivne oblike ponašanja. Ova predstava ima za cilj da ukaže na taj problem, ali i da dokumentuje priču generacije rođene u toku ratova na Balkanu, generacije čiji je sistem vrednosti formiran u tranziciji te je, shodno tome, konfuzan i nedovoljno čvrst. Osnovna tema ove predstave je maskulinitet i način na koji se muškost tretira, odnosno formira u našoj kulturi. Ideja i poruka koju ona treba da prenese jeste poruka o slobodi, o ličnom ostvarenju i pokušaju da se prevaziđu kulturološki nametnute norme, koje mladiće sprečavaju da budu ono što jesu.
Dok su je ovog puta igrali pod vedrim nebom Novog Sada, okupili su razne generacije, gde ne možemo da kažemo da je bilo od sedam do sedamdeset sedam, jer je bilo publike od beba u kolicima, do baka i deka. Smeh je odjekivao katoličkom portom, a oni su se oslobodili i u toku predstave su se igrali sa decom, njihovim lopticama i trotinetima. Kako je došlo do ovako dobrog razumevanja između njih, kako je nastala sama predstava, ali i kako su se oni osećali, pitali smo jednu muškarčinu, Đorđa Živadinovića Grgura.
HuP: Gledajući proces realizacije predstave, videli smo da ste živeli zajedno 6 meseci u istoj kući i tako formirali predstavu. Kako je to sve teklo?
Đorđe: Zapravo nismo živeli zajedno baš svih 6 meseci, živeli smo zajedno nedelju dana dok smo je radili, a sam proces pravljenja je trajao oko 6 meseci. Živeli smo tu u prostoru Vojvođanskog omladinskog centra na Kamenjaru u Novom Sadu, pa smo bili i u Beogradu na raznim radionicama istraživačkog pristupa. Počeli smo da se zabavljamo, da čitamo i gledamo filmove sve zajedno i onda je u jednom trenutku došlo vreme za pravljenje teksta, odnosno za kolažiranje. Većinu ovog teksta smo sami proizveli na tim probama i radionicama, a onda je Minja Bogavac, koja je dramaturškinja i rediteljka, sve sastavila i dramatizovala. „Muškarčine“ igramo već četvrtu sezonu i imamo preko 100 izvođenja, tako da je već nekako postala kao razgovor između nas.
HuP: Da li ste i do sada igrali na otvorenom?
Đorđe: Da, igrali smo je svuda, i na otvorenom i u zatvorenom prostoru, u raznim gradovima, i na jednom i na drugim kontinentima. (smeh) Baš sad na Mikser festivalu smo igrali na otvorenom, ali bilo je drugačije. Imali smo bubice kao i danas, ali tamo je naš stejdž bio ograđen, pa vetar nije toliko smetao bubicama, i nije bilo ovoliko mlađe publike, odnosno dece. Bili smo u raznim situacijama, i dovoljno smo izrasli da retko šta može da nas izbaci iz koloseka.
HuP: I uz decu se vidi da vi imate improvizacije, gde se ne izgubite, nego osvežite predstavu. Da li je i ideja predstave spontano nastala ili ste se na nečemu bazirali?
Đorđe: Ideja za pravljenje predstave je bila tema o muškosti danas i ovde, koja je nastala iz većeg projekta „Budi muško“ Reflektor teatra. Došli su na ideju da naprave predstavu sa mladim muškarcima, odnosno dečacima, jer pre pet godina su neki od nas bili jedva punoletni. I bukvalno smo došli na audiciju za predstavu o kojoj nismo znali ništa, osim da će se baviti društveno angažovanim temama, i tad je opcija bila da se bavimo maskulinitetom. Na audiciji smo izabrani nas desetorica i onda je počeo proces, koji je posle rezultirao predstavom.
HuP: Kako si se ti osećao u tom procesu? Da li si hteo da padneš, odustaneš, da nastavljaš...?
Đorđe: Imamo sjajan filmski dokmentarac praćenja realizacije predstave, tu možemo da vidimo sva padanja i sav rast. I svako od nas je u nekom trenutku hteo da izađe, jer mu je bio neprijatan taj tip procesa, intenzivni rad šest meseci sa ljudima koji prvi put vidiš. Ali, nekako već tada smo se skontali i napravili smo ekipu, bili smo podrška jedni drugima i međusobno smo mogli da razgovaramo otvoreno. To je rezultiralo predstavom koja se mnogo igra i mi smo sad više od kolega iz predstave. U međuvremenu smo skoro svi i upisali, neki smo i pozavršavali, akademije. Tako da smo tokom ovog procesa, postali profesionalni glumci, a niko od nas to nije bio, čak ni student glume. Zbog toga smo srećni, jer su nas „Muškarčine“ uvek nekako pratile, kao i mi njih. (smeh)
Autori: Katarina Đoković i Marijana Jakobac
Foto: teatar.bitef.rs