U sredu, 27. marta, na Svetski dan pozorišta, tribinom „Umetnost i kultura otpora“ u Kulturnom centru LAB u Novom Sadu, portal „Hoću u pozorište“ proslavio je svoj drugi rođendan.
Pre samog početka tribine Miljana Pavlović je pročitala poruku povodom Svetskog dana pozorišta, koju je ove godine pisao Karlos Seldran, režiser, dramski pisac i pozorišni pedagog sa Kube, a zatim se gostima obratio Nikola Bešlić, glavni urednik portala.
Nikola je istakao da je drugi rođendan važniji od prvog jer postoji obaveza da se čitaocima pružaju nove stvari, da je portal u proteklih godinu dana nastavio da raste i razvija se. Naglasio je da mu je drago što se ovaj rođendan slavi u Novom Sadu i da će portal nastaviti da organizuje slične događaje širom Srbije.
Ekipa portala se posebno zahvalila Mileni Dragićević Šešić, autorki knjige „Umetnost i kultura otpora“, čiji nam je naslov ustupila za tribinu.
Na tribini su govorili Zdravko Vulin, Vladimir Aleksić, Sonja Petrović i Vukašin Ranđelović, a moderatorka je bila Nedeljka Borojević.
Prva tema razgovora bio je štrajk Narodnog pozorišta Sombor, uz podsećanje da je ovo treći štrajk pozorišnih umetnika u proteklih šest meseci. Zdravko Vulin smatra da su i ovaj štrajk i oni koji su mu prethodili posledica, a ne uzrok, te da su reakcija na odnos koji ljudi na vlasti imaju prema umetnicima i umetnosti.
Govornici su se složili da zakone i odluke donose ljudi koji uglavnom ne razumeju stvaralački proces, pa je Sonja Petrović podsetila i na sporni zakon o javnim nabavkama. Vukašin Ranđelović se složio da oni koji odlučuju često nemaju dovoljno znanja, a neretko ne znaju ni šta je pozorišni bonton, misleći pritom na članove upravnih odbora koji razgovaraju dok predstave traju.
Govorilo se i o ulozi glumaca na protestima širom zemlje. Učesnici tribine smatraju da je uloga glumaca na protestima važna i da je njihovo pojavljivanje na bini logično, jer predstavlja prenošenje bunta sa dasaka na ulice, međutim Vladimir Aleksić ističe da glumci ne treba da vode državu i da to što se toliko javnih ličnosti uključuje u proteste samo pokazuje da je neophodno dići glas i pružiti otpor, naročito onda kada imamo prilike da govorimo u ime ljudi čiji se glas inače ne čuje.
Pomenuti su brojni performansi koje smo imali prilike da vidimo na ulicama širom Srbije i ističući njihov značaj, Zdravko Vulin je rekao: „Duhovitost demontira mrak.“
Diskutovalo se o problemu cenzure i zabranjenih predstava, gde se došlo do zaključka da je autocenzura i veći problem od same cenzure, jer je strah toliko duboko ukorenjen da se neke predstave preventivno otkazuju i skidaju s repertoara, poput „Muškarčina“ Reflektor teatra ili predstave Uroša Mladenovića „Stvar izbora: zašto slušam Marčela“.
Vladimir Aleksić je, na pitanje publike da li je bitnije da pozorištem upravlja neko ko će umeti da obezbedi novac za projekte ili neko ko shvata proces stvaralaštva, rekao: „Upravnik ne treba da bude menadžer, već umetnik. Uloga menadžmenta je važna i on je neophodan, ali treba da postoji zasebno. Upravnik mora biti neko ko razume pozorište.“
Vraćajući se na naslov tribine, svi učesnici su se složili da otpor treba da bude deo pozorišta. Sonja Petrović je rekla: „Svaki moj dan je otpor.“
Vukašin Ranđelović smatra da se bunt i te kako oseća, iako možda nije očigledan: „Sudeći po mojoj generaciji, verujem da neka promena dolazi.“
Za kraj, Vladimir Aleksić, Zdravko Vulin, Sonja Petrović i Vukašin Ranđelović istakli su da je solidarnost važna i da je nekad manjka, ali da je uloga umetnika da se umetnošću i bore.
Još fotki pogledajte na našoj fejsbuk stranici
Foto: Luka Rajić
