U subotu, 26. juna s početkom u 17 časova na sceni Kulturnog centra Novog Sada odigraće se predstava „ANA”, rađena u saradnji KCNS i Teatra mladih Mišolovka. Predstava je rađena po motivima knjige „Dnevnik Ane Frank” koja se nalazi u obaveznoj lektiri za decu osnovnoškolskog uzrasta, a glumci u predstavi, ujedno i polaznici Mišolovke, upravo su vršnjaci ove jevrejske heroine i mlade spisateljice jednog od najpotresnijih svedočenja o stradanju jevrejskog naroda u Drugom svetskom ratu.
Do ove teme došlo se, prema rečima dramskog pedagoga i reditelja predstave, Ibre Sakića, kroz istraživački rad, vežbe i improvizacije polaznika na radionicama. „Iznenađujuće je bilo da većina učesnika radionica nije ni znala ko je Ana Frank - nisu čuli, nisu čitali, ili su čuli ali se ne sećaju o čemu se radi, pa čak ni o kom istorijskom periodu je reč - svaka naša nedoumica je time bila rešena da to jeste naša tema”, objašnjava Sakić dodavši da je proces podrazumevao šire polje istraživanja jer je bilo neophodno da se mladi glumci uzrasta od 12 do 15 godina upoznaju i sa duhom vremena u kome „Dnevnik Ane Frank” nastaje, a to je Drugi svetski rat i ideologija koju je on sa sobom nosio.
Rad na predstavi obuhvatao je obostrano učenje, kako pedagoga tako i polaznika, čitanje, gledanje filmova, razgovore o ljudskim karakterima, istoriji a onda svakako i o samim likovima koji su se našli u jednoj abnormalnoj situaciji, isključeni iz sveta, ali ipak u ratu koji je buktao.
Istražujući o likovima koje tumače, njihovim identitetima, kulturi, snovima i strahovima, glumačka ekipa prvenstveno je razvila empatiju, što njihov dramski pedagog objašnjava ovako:„Oni su kroz dramski i pozorišni rad „preživeli“ nešto što nikada nisu doživeli, niti o čemu su razmišljali. U tome je lepota pozorišta. Ono vam može darovati katarzu. Jednog dana, kada glumci odrastu, kada budu na odgovornim mestima kao donosioci odluka, ta empatija će pomoći da se svet makar za milimetar pomeri na neko bolje mesto. U to sam apsolutno siguran”, dodavši da je taj proces zapravo važniji od same predstave jer sve što su učesnici dobili tokom radionica omogućilo im je da duhovno porastu, tako da bi sada svako od njih mogao satima da priča o svom liku, o vremenu i kontekstu u kom se radnja događa.
„Zbog toga se naša predstava zove „Ana“ – za sve one bezimene devojčice i dečake koji pate, koji su progonjeni, baš u ovom trenutku, a niko to ni ne zna. Niti im, na žalost, možemo pomoći”, zaključuje Sakić.
Predstava je koncipirana tako da je može gledati mali broj gledalaca koji su zajedno sa glumcima u prostoru iz knjige – tavanu, dok su kostimi takvi da se može pomisliti da su to ljudi iz ovog vremena ali i iz 1942. godine.
