Iako je nastava na fakultetima blokirana, kreativnost i duhovno sazrevanje mladih ljudi koji su danonoćno na njemu to, svakako, nisu. Tokom poslednja tri meseca, u prostorijama fakulteta održane su brojne tribine, kreativne radionice, književne večeri, kvizovi i razni drugi programi namenjeni afirmisanju studenata i njihovih profesora, ali ono što je nama najzanimljivije jeste to što su se fakultetski amfiteatri u više navrata „transformisali“ u male pozorišne scene. Sve više glumačkih trupa samoinicijativno, iz čiste ljubavi i solidarnosti prema entuzijastičnoj omladini, bez ikakvog profita, igra dramske komade sa svojih repertoara. Takva energija se, verovatno, samo jednom u životu doživljava, te ćemo, stoga, u nastavku teksta pokušati da vam dočaramo makar delić atmosfere sa predstava koje su se odigrale na našim fakultetima.
„Pazi šta želiš”, Filološki fakultet; Jelena Stojanović
Prošlo je već skoro dva meseca od prve predstave koja se tokom blokada odigrala na Filološkom fakultetu u Beogradu, ali utisak koji sam ponela sa nje i dalje nije izgubio na svom intenzitetu. O nesvakidašnjim dešavanjima na Fakultetu ranije smo mogli da saznamo samo iz filmova poput „Ubistva sa predumišljajem“ ili, pak, iz priča naših roditelja, rođaka ili starijih profesora. Međutim, naglim obrtom (kakvima je život odveć pun), ta nesvakidašnjica je postala naša realnost, a te večeri, 28. decembra, pred nama se odigrao samo delić izuzetnosti aktuelnog trenutka. Sala heroja se dugo punila mladim gledaocima, željnim da saznaju šta se krije iza obećavajućeg naziva predstave „Pazi šta želiš“, sve dokle se i poslednje mesto u njoj nije popunilo. Zavladala je neka čudna, svečana atmosfera. Pre samo dva meseca, dok je nastava još uvek trajala i mi se grčili sedevši u tom istom amfiteatru, niko od nas nije ni slutio da ćemo se u njoj okupiti takvim povodom, i to u tolikom broju! Delovalo je to kao nekakav „mini“ prestup glumaca i nas.
Među svim tim ozbiljnim uklesanim glavama heroja kojima je Sala ukrašena, usudili smo se da se prepustimo lakom humoru i dobroj zabavi, dozvolivši sebi da se, makar na dva sata tokom trajanja predstave, izmestimo iz tegobne realnosti i uživamo u tom nestvarnom, na trenutke čak i banalnom, ali, pre svega, veselom i toplom „svetu“ dvojice prijatelja, Aleksandra Radojčića i Radovana Vujovića, kao i njihovog važnog „stepenika“ ka sazrevanju – Aleksandre Tomić. Glumački trio „Teatra na Brdu“ iskazao je duboko poštovanje i podršku prema studentima, nakon čega su pozdravljeni gromoglasnim aplauzom. Stoga, najmanje što možemo da učinimo u znak zahvalnosti ovim divnim ljudima koji su nam poklonili svoje vreme i energiju jeste da, ubuduće, kako nam i sam naziv predstave poručuje, PAZIMO ŠTA ŽELIMO, jer kobnost pogrešnih želja i izbora i više nego dovoljno osetismo.
„Šine“, Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu; Jovana Stanković
Za razliku od ostalih pomenutih predstava kojima su dominirali polet, vedrina i komičnost, i čija izvođenja su predstavljala izvor smeha, topline i pozitivnih osećanja, u amfiteatru Mašinskog fakulteta su studenti prisustvovali predstavi koja je izazvala potpuno drugačiju, prigušeniju i potresniju atmosferu. U jeku borbe za bolju i stabilniju budućnost obeleženu pravdom, imali smo priliku da kroz predstavu „Šine“, u uzvedbi diplomaca Akademije umetnosti u Beogradu, spoznamo jačinu i surovost borbe mladih ljudi koja se odvijala u njima samima, ali i sukobu sa okolinom, 90-ih godina prošlog veka, obojenih nasiljem, strahom i teskobom.
Ovaj komad donosi priču o grupici mladih koji pokušavajući da se odupru kandžama disfunkcionalnog sistema, nasilničkih mera i društva koja doživljava posrnuće, i sami postaju nasilnici, ogrubelih pogleda i zahladnelih duša. Gubeći sopstvenu državu, vođeni besom, buntom i potisnutim strahom, oni stvaraju mehanizam odbrane koji iziskuje potrebu za osećajem nadmoći, sprovedenu maltretiranjem slabijih i bespomoćnijih od sebe. Brutalnost određenih scena nasilja, verodostojnost emotivnog stanja likova, njihova potpuna ogoljenost i upotreba slobodnijih izraza bez zadrške i filtera, izazvala je u amfiteatru iznenađene poglede, prigušene uzdahe i šapate, uzburkane emocije i komešanja. Mladi glumci su svojom prirodnošću, izrazito realnim i istinitim izrazom uspeli da dotaknu svakog od nas i nam daju uvid u jedno prošlo vreme kome nismo svedočili, ali smo ga tada bar na kratko osetili na svojoj koži u vidu jeze, neprijatnosti i potrebe za empatijom usmerenoj ka jednoj izgubljenoj generaciji koja je bila u grčevitoj borbi za egzistenciju, trenutak sigurnosti i nove pokretače svojih želja, nada i ambicija.
Predstava nije nikoga ostavila ravnodušnim, što je potvrdio gromki aplauz koji se po završetku komada prolamao kroz prostor amfiteatra. Neki su ga napustili u žaru razgovora, sa neukrotivom potrebom da prokomentarišu svaki detalj ovog nesvakidašnjeg izvođenja, uz brojne pohvale, ali i negodovanja na račun potpune transparentnosti i slobode u izražavanju. A neki su izašli u tišini, emotivno uzdrmani i zanemeli od surovosti jednog perioda i njegovih okolnosti. Međutim, može se reći da su svi postali svesniji mogućih negativnih uticaja disfunkcionalnih sistema i društava na pojedinca, njegova načela i životne izbore. Takva spoznaja deluje ohrabrujuće, i predstavlja samo dodatni podsticaj za predaniju borbu usmerenu ka našim idealima. Mračni ton predstave dodatno je rasvetlio i definisao način postizanja željenih ciljava – solidarnost, dostojanstvo, empatija i dobrota su jedini ispravan odgovor na svaki vid nepravde.
Sala heroja na Filološkom fakultetu tokom predstave
„Bilo jednom na Brijunima”, FDU, 17. decembar 2024. godine; Bojana Raičević
Da solidarnost, odlučnost i hrabrost nikad neće izaći iz mode pokazuju nam svakodnevno studenti širom Srbije. Gotovo dve nedelje nakon zvaničnog stupanja u blokadu, sa Fakulteta dramskih umetnosti, čiji sam odnedavno student, stigao je poziv za prisustvo igranju predstave „Bilo jednom na Brijunima”. Već u prvi mah ostala sam dirnuta, shvatajući da sjajni četverac koji čine Milan Marić, Sonja Marković, Branislav Trifunovića i Tihana Lazović, ovim gestom glasno i nedvosmisleno staje uz studente. Takav podstrek je neprocenjiv, posebno u trenucima kada se plamen promena tek rasplamsava.
Nekoliko sati pred sam događaj, radne grupe su bile na svojim pozicijama čineći sve da prva blokadna predstava koja će ubrzo biti odigrana na sceni “Mata Milošević” ostane dobro upamćena. Osećala sam kao da čekam da se desi nešto bitno, neki veliki prasak posle koga neće biti moguće vratiti se nazad, i desio se. Par minuta pred početak igranja, studenti sa različitih fakulteta čekali su, naslonjeni, gotovo ležeći, na vrata sale, da se ista otvore. Činilo se da scena ima duplo veće gledalište, ni jedno mesto ne bi ostalo nepopunjeno.
Srećni, pomalo i umorni, neki mladi studenti, gledali su svoje starije kolege kako tokom 100 minuta igranja oživljavaju susret Tita i Jovanke Broz, sa Ričardom Bartonom i Elizabet Tejlor, tokom snimanja filma “Sutjeska”. Predstava je svojim duhovitim replikama često dovodila publiku do suza, a zanimljivo je da su i sami glumci imali poteškoće da suzbiju sopstveni smeh tokom igranja. Ne znam da li taj smeh koji se orio salom možemo opravdati isključivo tekstom predstave ili smo njime samo želeli da nadjačamo svu tugu koja se tih dana (ali i danas) nalazila izvan dobro čuvanih “zidina” fakulteta.
Aplauz je trajao nekoliko minuta, pala je i poneka suza, međutim ovaj put radosnica, kada su na ponovni poklon glumci izneli platno sa natpisom: “STUDENTI, NAKLON DO PODA”. Kažu da se magija pozorišta ogleda u stvaranju kolektivnog doživljaja, neponovljivog i jedinstvenog za svaku izvedbu. Sigurna sam da se u svakom ko je te nedeljne večeri, 15. decembra, prisustvovao naklonu ovih izuzetnih glumica, probudila nada – nada da nisu sami i da naše zajedničko sutra može biti svetlije i smislenije.
„Majstor i margarita“, FDU, Jovana Stanković
Nakon približno mesec dana provedenih u svakodnevnom planiranju daljeg toka blokada, susretanju sa nepoznatim terenom pravnih postulata i terminologije, i buđenju nacionalne svesti, studenti su željni umetnosti, kreativnosti i prilike za izmeštanjem u neku drugačiju realnost pohrlili na Fakultet dramskih umetnosti. Ispunili smo predvorje ove ustanove koja predstavlja utočište mladalačke kulture i sa nestrpljenjem očekivali početak predstave „Majtor i margarita“, u izvedbi studenata završne godine glume, na klasi profesorke Marije Milenković. Prepuna sala mladih ljudi objedinjenih istim idealima i ciljevima, odisala je svečanom i neobičnom atmosferom, koju je svakako oblikovala i nesvakidašnja izvedba Bulgakovljevog romana - satire jednog društva koje je potpalo pod uticaj iskrivljenih vrednosti, narušenih kodeksa i sebičnih interesa. Izrazita slojevitost i kompleksnost likova i samog scenarija, transformabilna, sa posebnom kreativnošću kreirana scenografija, i dinamičnost prepletenih tokova radnje, su ovom delu dali potpuno novu dimenziju i sjaj. Prisutvovali smo tročasovnom putovanju u svetove koji su na granici realnog i iracionalnog, jasnog i nedokučivog. U momentu kada se pitamo za našu budućnost, ova predstava je otvorila još pregršt pitanja koja se tiču uloge i položaja svakog pojedinca u jednom sistemu i jednom vremenu. Ta preispitivanja su nam pomogla da spoznamo smisao sadašnjeg trenutka ali i nas samih u njemu, jačinu i važnost borbe kojoj svedočimo i koju sprovodimo predvođeni osećajem zajedništva, čistim srcem i nesagledivom širinom uma.
Poseban pečat predstavi dao je neverovatan scenski pokret, poigravanje svim čulima, i prenošenje emocije telom i čitavim bićem. Uz to, glumci su pokazali i zavidno umeće dinamične transformacije iz jednog u drugi lik, potpuno mu menjajući glas, držanje i energiju. Takve neočekivane promene predstavljale su komični deo komada, koji je u salu unosio vedrinu, smeh i divljenje. Količina događaja obuhvaćena scenarijom, pregršt detalja, zvukova i skrivenih poruka, su održavali punu pažnju gledalaca do samog kraja, i pojačavali napetost, znatiželju i iščekivanje velike završnice koju smo nagradili dugim i glasnim aplauzom, i osmehom sa kojim smo napustili salu.
Transparenti kojima su nam se glumci obratili po završetku svog izvođenja, pozivajući se na sentence proistekle iz Bulgakovljevog pera, bili su motivišući i uzvišeni, budeći još veći žar i podstrek za nastavak dostojanstvene borbe, sa sigurnošću da će „SVE NA KRAJU BITI DOBRO, JER SVET JE IZGRAĐEN NA TOME“.
Foto: Bojana Raičević (hocupozoriste.rs), Akadamija umetnosti, Instagram: filoloski.blokada, Bilo jednom na Brijunima, sviublokade.fdu