Juče je u okviru programa dvadesete Bitef Polifonije u Pozorištu lutaka „Pinokio“ izvedena predstava „Leto kada sam naučila da letim“, po romanu Jasminke Petrović, a u produkciji Festivala internacionalnog studentskog teatra FIST i Fakulteta dramskih umetnosti.
Sofija je ljuta. Ona ima šesnaest godina i sasvim je logično da leto provede na kampovanju sa svojim društvom. Ali ne, njeni roditelji su smislili da je pošalju na letovanje sa babom u njeno rodno mesto u Hrvatskoj. Na sve to, baba ne prestaje da je blamira, a Marko je na fejsbuku objavio da ima devojku. Ovo je definitivno najgori dan u Sofijinom životu!
Zašto u Splitu Srbi skidaju tablice sa automobila? Zašto baba ne razgovara sa svojim bratom već dvadeset godina? I zašto Sofija nije upoznala svoju nonu Luce sve do sada? „Politika nije za decu“, jedini je odgovor koji dobija od babe.
Dani provedeni na ostrvu bez interneta i u okruženju koje je drugi svet, u odnosu na Sofijin Beograd, učinili su da devojčica odraste. Međutim, mada na prvi pogled nije očigledno, mnogo važnija tematika koja se provlači kroz Sofijin odnos sa bakom, roditeljima, prijateljima, jeste večita tema nerazumevanja među generacijama. Da li je problem u nagloj ekspanziji informacionih tehnologija i drastične promene načina komunikacije, što za posledicu ima da se svet menja nikada brže, ili je u pitanju nešto drugo, ostaje otvoreno pitanje. Ali činjenica je da se generacije sve manje međusobno razumeju. Na našim prostorima jaz je dodatno poduprt istorijskim okolnostima i nemirnom prošlošću. Nije ni čudo što jedna šesnaestogodišnjakinja ne razume zašto mora da vodi računa šta govori dok se nalazi su susednoj državi u kojoj ljudi (ne)govore istim jezikom. Ali zar to nije bolje? Budućnost neka se oslobodi prošlosti, suptilna je poruka ove predstave.
Leto je proletelo, a Sofija se promenila. Stekla je nova prijateljstva, osetila prvi ljubav, pronašla omiljenu knjigu, ali osetila i šta znači izgubiti nekog ko ti je drag. U Beograd se nije vratila ista ona tinejdžerka ljuta na ceo svet. Vratila se devojka koja ga malo bolje razume, svesna da ima još mnogo toga da nauči.
Tokom predstave je Sunčica, koja ima otprilike devet godina, svojim iskrenim kikotom više puta izazvala oduševljenje svih u sali. Na kraju predstave ona je sa svojom mamom i plakala. Pitali smo je da li joj se dopala predstava i dobili smo jedno veliko iskreno DA.
„A da li je Sofija naučila da leti, Sunčice?“
„Jeste!“
Teško da je Sunčica razumela šta je pitamo. Ali nije ni važno. Njena dečije suze pokazale su da je ova priča doprla do nje. I Sunčica će sigurno, kao i Sofija, da leti.
