Pete večeri 14. Joakim Inter Festa izvedena je drama Edvarda Olbija „Ko se boji Virdžinije Vulf?“, koprodukcija Beogradskog dramskog pozorišta i Ulysses teatra iz Hrvatske, u režiji Lenke Udovički. Priča o suštini odnosa muškarca i žene, ali i o propadanju intelektualne srednje klase, u jednostavnoj postavci i sa vrhunskom ekipom glumaca umnogome se razlikuje od ostatka ovogodišnje selekcije Slobodana Savića. Predstava je imala beogradsku premijeru pre samo nekoliko dana, a sinoćni prvi festivalski nastup ispraćen je stajaćim ovacijama kragujevačke publike.
Sredovečni bračni par intelektualaca, Džorž i Marta, razočarani svojim, naizgled idealnim životima, kriveći jedno drugo za svoje neuspehe, u pijanoj noći izbrisali su sve granice i na površinu izvukli svu trulež svog braka i karaktera. U njihovu surovu borbu rečima uvučeni su i njihovi gosti, mladi bračni par koji se tek doselio u njihov mali univerzitetski grad. Oni su u stvari slika male sredine - palanke koja je skockala živote svojih žitelja u savršeni američki model srećnog braka, porodice, uspešne kraijere, položaja na društvenoj lestvici, i koja se ne osvrće na čoveka kao duhovno, već isključivo materijalno biće. Mada usled ove problematike odnosa pojedinaca prema društvu ponude i potražnje predstava ima sociološko-kulturološku konotaciju, ona je ipak pre svega priča o čoveku i njegovom biću, o ljudskim nagonima, braku, suštini odnosa muškarca i žene.
Virdžinija Vulf je bila engleska spisateljica iz više klase koja je u svojim delima nastojala da likove ogoli, pokazujući njhove emocionalne istine sakrivene ispod fasade idealne spoljašnjosti. Znajući ovaj detalj o liku i delu književnice čije se ime nalazi u naslovu, razjašnjava se da je u njemu sadržano sve što se u predstavi odigrava, te da bi on mogao da glasi i „Ko se boji slona u sobi“, „Ko se boji svog života“ ili "Ko se boji sebe samog".
U poređenju sa svim predstavama koje su do sada izvedene u okviru festivala, „Ko se boji Virdžinije Vulf?“ je stilski i konceptualno sasvim drugačija. U pitanju je komad koji bi se možda mogao nazvati „tradicionalnim“ pozorištem jer se jednostavnom postavkom, ostajući u okvirima vremena u kojem je pisana, bez specijalnih efekata i scenskih eksperimenata, ona svom svojom težinom oslanja na jačinu Olbijevog teksta i glumačku snagu ekipe u kojoj su Rade Šerbedžija, Katarina Bistrović Darvaš, Milan Marić i Romina Tonković. Jasno je da je Šerbedžijin povratak na domaću pozorišnu scenu „podigao cenu“ ovoj predstavi mnogo pre njene premijere, ali je to sasvim opravdano. Čast je i privilegija imati priliku gledati glumca koji je od prve do poslednje replike svojom harizmatičnom igrom pokazao zašto je umetnička veličina kakva jeste, međutim, iako je postojala „opasnost“ da će njegov nastup, zajedno sa nastupom Katarine Bistrović Darvaš zaseniti mladi deo ekipe, to se nije desilo. Romina Tonković i Milan Marić su svoje uloge izneli odvažno, postavljajući se u odnosu na protagoniste tačno i maksimalno u odnosu na mogućnosti koje su im uloge pružile.
Neko je rekao da se predstave dele na one koje traju dva sata, a imaš osećaj kako nije prošlo ni trideset minuta, i na one koje traju i mnogo kraće, a stalno imaš potrebu da pogledaš na sat i proveriš koliko je ostalo do kraja. Više od dva i po sata trajanja ove predstave nisu se osetila, vreme je proletelo. Mada je jasno da je ona pre svega namenjena nešto starijoj publici, i da ovakve predstave, nažalost, teško da mogu mladost da dovedu u pozorište (te su eksperimenti i inovativnost u pristupu danas nužni u tom kontekstu), ova predstava je ipak dokaz da su dobar tekst i fantastična gluma dovoljni da se demonstrira sva silina pozorišta, i da je jednostavnost ponekad najbolje sredstvo za dostizanje izuzetnosti.
Vešeras je na repertoaru predstava „Zabava za Borisa“ u režiji Snežane Tršić, koprodukcija Prešernovog pozorišta iz Kranja i Gradskog pozorišta Ptuj, iz Slovenije.
