Četvrti dan BELEF-a obeležila je prva repriza predstave „Ova će biti ista”, izvedena u Ateljeu 212. Komad nastao po scenariju Staše Bajac predstavlja svojevrstan nastavak predstave „Ovaj će biti drugačiji”, koju potpisuje ista autorka. Za režiju je bio zadužen Ivan Vuković, a uloge su pripale Ivanu Mihailoviću, Dejanu Dediću i Urošu Jakovljeviću.
Ovaj komad pred publiku eksplicitno postavlja tri savremena muškarca, ali kroz njihove poglede prikazana je stereotipna percepcija žene današnjice. I sam naziv predstave često biva izgovoren na sceni, dok likovi pokušavaju da, kroz primere, na što više nivoa, potvrde svoju hipotezu: svaka žena koju su sreli, ili će sresti jeste ista. Ona liči na njihovu majku, bivšu ili buduću devojku, a u samoj kulminaciji i ćerku. Ovakav stav postavlja ženu u problematičan položaj u savremenom patrijarhalnom društvu – konstantno joj se nameće da mora da dokaže da je drugačija, ili će se u telefonskom imeniku naći samo kao još jedna „Jovana, Marija ili Jelena”. Autorka predstave neverovatno precizno sagledava tipičan muški pogled na svet i muško-ženske odnose i iz, na prvi pogled komedije, počinju da previru duboka i bolna preispitivanja svih postupaka glavnih likova i nesnosnih posledica koje oni povlače za sobom. Ono što sjajno upotpunjuje itekako vešto iznesen dramski tekst jeste i prepoznatljiva i dopadljiva muzika, za koju je bio zadužen kompozitor Miroslav Radulović.
Predstava će se naći na redovnom repertoaru Ateljea 212, a sledeća izvođenja su zakazana za 2. i 3. jul.
Narednog dana, 1. jula, glavni program festivala činila je beogradska premijera predstave „Bludni dani kuratog Džonija” Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színház, koja se takođe odigrala na sceni „Mira Trailović” Ateljea 212.
Neizbežno je na početku pomenuti da nisu samo glumci ti koji su bili deo scene, pošto je arhitektura predstave koncipirana tako da se i publika nalazi na njoj, te ima mnogo prisniji uvid u samo dramsko izvođenje, na čemu treba zahvaliti Jasmini Holbus. Ipak, epicentar čini samo jedan lik - Džoni, kurati Džoni, Džoni Boj ili mistični Džoni (u nastavku: Džoni). Džoni želi da ga upoznamo kroz fizičke adute koji mu se ne mogu osporiti i kroz ljubavnice koje se ne mogu izbrojati. U isto vreme, on auditorijumu dozvoljava da kroz isprekidane monologe o detinjstvu posredno upozna Džonija koji se krije iza dima cigareta i šljokičavih bokserica. A tu se nalazi Nikola, mladić u svojim dvadesetim, koga je otac napustio, a čiju majku karakteriše životno bledilo. U potrazi za sopstvenim identitetom, on odlazi na putovanje po Evropi zajedno sa najboljim drugom, provirujući u svaki klub, brod ili kuću ne bi li mogao da kaže: „Ja postojim ovde i sada, pod ovim imenom i sa ovom prošlošću”. Međutim, ono što se dalje desilo može se znatno brže, gotovo prozaično, sumirati: Džonija u Nemačkoj napušta drug i ženi se gastarbajterkom, a Džoni dobija ćerku sa mladom, ružnjikavom Jevrejkom Mari, koja se udaje za drugog. Ukoliko ste, nakon ovih reči, pomislili da je kurati Džoni paradigma banalnosti, to je zato što nam kurati Džoni to i želi poručiti - život jeste banalan, u svim svojim nepredvidivostima, neprijatnostima i gadostima, ali je isto tako svemoćan u svojim slučajnostima i blagodetima.
Uprkos tome što bi se očekivalo da svoje utiske zaključim lajtmotivom predstave, iskoristiću vašu pažnju da bacim svetlost na imena koja su kreirala spektakl u trajanju od nešto manje od dva sata i pokazali kako, iako ne razumem reč mađarskog jezika, razumem univerzalni jezik pozorišta: Jovana Tomić, Dimitrije Kokanov, Selena Orb, Luka Major i Igor Koruga. Ukoliko naletite na ova imena ponovo, znajte da vas očekuje teatarska magija.
