Predstava „Vlast” Branislava Nušića u adaptaciji i režiji Milana Neškovića, u sredu 17. novembra, premijerno je odigrana na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu. Komediju „Vlast” Nušić je napisao oko 1937. godine i nakon njegove smrti, u znak počasti, Narodno pozorište je prikazalo jedan napisani čin, a ovog novembra pred publikom uobličena je jedinstvena priča kompilacijom Nušićevih dela.
Dvosatna predstava otpočinje temom koja prodire iz samog naslova u život običnih ljudi prema najvišim nosiocima vlasti. Odnos predstavnika moći i malograđanina koji žudi za vlašću, stavlja u centar opšte probleme ne samo države, već i društva i ljubavnih odnosa.
Zaplet se bazira na temi sreće, ambicije i lične koristi, na familiji kojoj se „posrećilo” da joj zet bude izabran za ministra. U duhovitoj priči o ljudskoj prirodi, na sceni se pojavljuje oko trideset likova, a u toj savremenoj postavci, u glavnim ulogama našli su se Aleksandar Srećković (Arsa), Nikola Rakočević (Miloje), Ivan Bosiljčić (Svetozar), Dimitrije Dinić (Pavle), Vanja Ejdus (Mara) i Zorana Bećić Đorđević (Rina). Komičnost proizlazi iz situacije kada običan, neobrazovani čovek, čiji je glavni uspeh beg iz seoske sredine, poželi da postane vlast, da postane neko koga se plaše. S obzirom na to da „mašta ne košta ništa”, lukavi i bezosećajni Arsa, znajući dobro kakve pogodnosti pruža vlast, dočarao nam je kako narod vidi onog na poziciji, a uz to i ono značajnije pitanje, kako ta vlast (ne)vidi čoveka. Miloje, na čelu porodice kojoj se „posrećilo”, uživa u vlasti, u svemu onome što ona nosi sa sobom, klanja se Tozi, ne zato što mu je on zet, već zato što je ministar, pridajući veći značaj njegovom položaju. Osim tasta, vlast iz korena menja pre svega onog koji je na njegovom čelu. Od nekada tunjavog đaka, Ivan Bosiljčić u ulozi Toze dolazi do pozicije iz koje na narod gleda s visine. Dodir s vlašću donosi novi zarazni talas kao potvrda stare poslovice – daj čoveku vlast i vidi kakav je.
Osvrt na Neškovićevu adaptaciju ne temelji priču samo na politici, suština vlasti kao inspirativne teme prošlog vremena, ali i našeg doba, već ulazi i u pore svakog bića, prateći ono što se događa u svakom čoveku ponaosob. Dok publika uz smeh prati pojedinačne priče i sudbine ljudi koji su predstavljeni na sceni, sledi pitanje – kako bismo se mi snašli da smo stavljeni u centar tih okolnosti?
Scenografija dostiže vrhunac kreativnosti, čime predstava dobija pečat jedne umetnički zaokružene celine. Pored prikazanog prostora na glavnoj sceni, gde se iz kućne atmosfere selimo u kancelariju gospodina ministra, publika je, takođe, u prilici da vidi i sekundarnu radnju komada, odnosno dešavanja iza stakla odvojene prostorije. Sama kostimografija je odigrala značajnu ulogu u karakterizaciji likova, boje i šarenilo unose vedrinu na daskama, pri čemu je nemoguće zadržati smeh. U svemu navedenom, mogli smo videti ravnopravnost kojoj se težilo, kostimi i scena na istoj su lestvici uspeha sa bogatom glumačkom igrom.
Predstava otvara niz pitanja o prirodi čoveka, a kroz humor, prikazane su nam osobine prosečnog građanina koji se u sve vrlo dobro razume i koji najstrože kritikuje druge iz udobnosti svoje pozicije. U suštini, nije vlast samo ono što se vidi, pa tako još jedno od pitanja je da li smo smeh zadržali i na sceni stvarnog života?
Foto: Narodno pozorište
