U sredu je na sceni Narodnog pozorišta „Raša Plaović” odigrana premijera predstave „Pelikan” po tekstu Avgusta Strindberga, u režiji Đurđe Tešić. Predstava koju je rediteljka okarakterisala kao spoj psihološkog trilera i drame apsurda, prikazuje potpuno ogoljene odnose u porodici, godinama skrivane pod velom laži koji je majka porodice istakla.
Filozofska i psihološka pitanja koja se nakon smrti oca sama otvaraju ostalim članovima porodice, dovode do uočavanja laži, koja je bila ukorenjena u njihove odnose godinama unazad. Neobičan početak same predstave, gde se na sceni projektuje snimak razgovora majke, koju tumači Dušanka Stojanović Glid, i služavke, koju igra Vanja Ejdus, uvodi nas u situaciju u kojoj je porodica u trenutku smrti oca. Na sceni se pojavljuje majka ili, bolje reći, „nemajka” Eliza, koja ogorčena i nezadovoljna životom, prožetim mržnjom prema deci, u prvi plan stavlja pitanje nasledstva, novca, testamenta. Nizom kasnijih dijaloga, a zahvaljujući liku sina Federika, kog igra Nedim Nezirović, tek na kraju predstave možemo stvoriti celokupnu sliku o odnosu Elize prema deci: umesto normalne hrane koju je ona godinama krišom jela – deci daje kaše i trule jabuke, krije mleko, zabranjuje loženje vatre u svim delovima kuće, ponekad zagreje prostoriju u kojoj ona spava. Omiljena rečenica joj je „Idi u svoju sobu” i „Nećemo valjda ložiti i tako pustiti da novac izgori i postane dim”. Muža svoje ćerke, sa kojim ima prisan odnos “voli” više od svoje dece.
U liku Federika publika ima priliku da vidi povređenog borca za pravdu i istinu – nekoga ko je bio usamljen u toj borbi za istinu, pa je na kraju i odustao. Pronašavši pismo oca koje je majka pocepala i bacila u onaj hladni kamin koji nikada ne gori, Federik skida samo jedan sloj naslaga laži koje je majka godinama vredno taložila. Otac mu u pismu koje je napisao pred smrt otkriva šta je to što ga je na kraju i ubilo – ponašanje pohlepne žene, odbacivanje sopstvene porodice. Federik izdvaja sećanje koje na najslikovitiji način može da dočara bol koju je otac mogao da oseti: dok majka, ćerka i zet pevaju uz klavir u dnevnoj sobi, otac, gotovo odbačen, živi u – hotelu.
Kada se i sestra Federika, koju tumači Iva Milanović, upozna sa sadržajem pisma, prva reakcija je poricanje. Ona svesno govori da ne želi da prizna ružnu stvarnost, da sa tim ne može da živi, da joj nije dovoljan ni ceo život kako bi ispravila svoju grešku u ponašanju prema ocu, da ne želi da prihvati činjenicu da su muž i majka krivi za njegovu smrt. Možda i ne želi, ali na kraju prihvata. Brat je suočava sa stvarnošću – da od one čija im je bezuslovna ljubav tokom odrastanja bila neophodna, ta ljubav ne samo da je izostala nego se i pretvorila u prezir.
Scenografija koju je radila Zorana Petrov, a koja upotpunjuje tok celokupne radnje, krajnje je svedena: na sredini jedne skromne dnevne sobe nalazi se dotrajali kauč i stolica na kojoj se otac često ljuljao, a koje se majka sada plaši i od nje zazire. U uglu sobe je smešten onaj hladan kamin, a deo scene zauzima i platno na kom se prikazuju snimljeni segmenti iz drugih soba u trenutku razgovora likova na sceni. „Pelikan” je deo poslednje faze Strindbergovog stvaralaštva, namenjen „intimnom pozorištu”, gde bi se drame izvodile u posebnom ambijentu, što objašnjava scenografiju i način na koji je predstava postavljena.
Po legendi, pelikan je ptica koja se bezuslovno žrtvuje za svoje mladunce, stavljajući njihove potrebe ispred svojih. Pelikan je simbol bezgranične ljubavi i požrtvovanosti kako u tom gnezdu, zvanom porodica, deci ništa ne bi falilo, što u ovom komadu predstavlja apsurd. I sam sin, svestan prirode svoje majke, govori da ipak nije tačno da „svaki pelikan hrani svoje mladunce krvlju iz svoga srca”.
Predstava otvara niz pitanja kojim se Strindberg bavio pre više od jednog veka, a sa kojima se mnoge porodice i danas susreću: Šta kada nas najbliži izdaju? Šta ako živimo u iluziji koju je „pelikan” porodice stvorio? Kako prihvatiti i poverovati u to? Da li onda da poričemo i nastavimo da živimo, da se pravimo da samo umišljamo? Ili da se ipak borimo za istinu, ali da to bude po cenu koja je pogubna za međuljudske odnose, pa i nas same?
