U Narodnom pozorištu u Beogradu na sceni „Raša Plaović“ premijerno je izvedena predstava „Livada puna tame“, u režiji Jovane Tomić. U pitanju je praizvedba dramskog teksta Milene Marković, a u predstavi igraju Slobodan Beštić, Anastasija Mandić i Nada Šargin.
Rediteljka je pred premijeru izjavila kako joj je pri prvom čitanju teksta Milene Marković najupečatljivija bila rečenica: „Nauka će tek da utvrdi, kada se bude uspostavila vremenska distanca, koje je sve posledice mit o romantičnoj ljubavi imao za čovečanstvo.“ Upravo problematizovanje ovog mita uzela je kao polaznu tačku za scensko iščitavanje ove drame, prateći sudbine dve žene – majke i njene ćerke Voljene.
Mada ni u kostimu, ni u scenografiji, pa ni u samom tekstu eksplicitno nema nikakvih odrednica kojima bi se definisalo vreme u kome se radnja odigrava, stiče se utisak da je priča Voljene priča žene u trenutku sadašnjem, dok je Majka predstavnica prethodne generacije. Ipak, vrlo je moguće da je ovo samo lični utisak. Teme koje otvara ovaj komad apsolutno su univerzalne i generalizovane, ali nikako u onom lošem smislu generalizacije koja podrazumeva pojednostavljenje i tipizaciju likova. Naprotiv, pažljiv pristup odnosima muškarca i žene, majke i ćerke, sestre i brata, majke prema deci, a generalno žene prema ljubavi i životu kome ljubav daje smisao rezultirao je dosezanju arhetipskog nivoa stvarnosti. Ceo komad je poput pesme koju je žanrovski teško okarakterisati. Ona je romantičarska, a sa druge strane vrlo surovo realistična, u ponekim delovima komična, vrlo često mistična i sa bajkovitim motivima fantastike, ali konačno vrlo tmurna i teška. Ova predstava – pesma je ženska priča, pisala ju je žena o ženama, te nije ni čudo što tako duboko ponire u suštinu ženske duše u potrazi za ljubavlju, ne samo romantičnom (mada ona jeste u žiži potrebe), već ljubavlju kao takvom u svakom njenom obliku. U životu ovih žena – junakinja pesme, ni u jednom odnosu koji ostvaruju sa drugim ljudima nema hepienda. Svaki doživljaj obavijen je teškom maglom sumornosti, u gotovo svakom dijalogu ima nekakve izopačenosti, u manjoj ili većoj meri, te se otvara pitanje: zar u čovekovoj suštini nema ničega potpuno čistog?
Iako je komad takav da je mogao biti postavljen na scenu i sa većim ansamblom, troje glumaca komotno prelazi iz lika u lik, premošćujući i vremenske i prostorne jazove, tako da glumaca na sceni ni u jednom trenutku ne manjka. Tu je posebno dobar posao odradila Anastasija Mandić, koja je od početka do kraja s prirodnošću i prijemčivo odigrala svakog lika koji joj je dodeljen da tumači. Glumcima je zadatak prelaženja iz lika u lik olakšao kostim, koji je, mada jednostavan i nekarakterističan, nekada vrlo očiglednim, a nekada diskretnim promenama napravio jasnu distinkciju među karakterima koji se pojavljuju. Igra svetlima i muzika, kako u songovima koje glumci izvode, tako i mimo njih, stvorili su atmosferu bajke koja je moderna i savremena, a opet sa tradicionalnim mitološkim motivima iz dramskog teksta koji je na trenutke poput narodne poezije.
„Livada puna tame“ nije laka predstava i verovatno neće prijati svačijem senzibilitetu, ali jedinstvena poetika teksta i dinamična igra uz nesvakidašnji prikaz pitanja koja se svakoga tiču, teško da će nekoga ostaviti ravnodušnim.
Foto: Narodno pozorište
