U okviru Internacionalnog Festivala Pozorišta u Vrnjačkoj Banji održan je okrugli sto, čiji je moderator bio profesor Fakulteta savremenih umetnosti u Beogradu, Dušan Stojaković, a učesnici: glumci Srđan Timarov i Aleksandar Srećković Kubura, kao i novinarka RTS-a, ujedno i dobitnica ovogodišnje nagrade „Promenada” za poseban doprinos kulturi, Milena Božović Manić. Tema diskusije je bila pozicija pozorišta i kulture u doba korone.
Prva tačka rasprave bila je da li bi pozorište moglo da se izvodi online. Svi smo prisustvovali nizu snimljenih predstava tokom izolacije. Glumac Srđan Timarov izjavio je da pozorište online predstavlja protivprirodni blud. Mišljenje njegovog kolege, Aleksandra Srećkovića Kubure, jeste da predstave online mogu funkcionisati jedino kao informacija. Ukoliko gledanje predstava ispred malih ekrana predstavlja primarni kontakt s pozorištem, to nije funkcionalno. Sa ovim mišljenjem složila se i novinarka Milena Božović Manić. Sve troje bili su mišljenja da ono što nedostaje online formatu jeste doživljaj i susret. Susret, kako sa drugim ljudima, glumcima i pozorištem, tako i sa samim sobom. Prilikom odlaska u pozorište, posle svake odgledane predstave, spoznajemo deo sebe. Širimo sopstvene vidike i budimo u sebi radoznalost, formiramo nove stavove ili potvrđujemo već postojeće i učimo se kritičkom razmišljanju. Odlazak u pozorište je definitivno bila velika potreba tokom prethodne godine.
Kroz dalju diskusiju razgovaralo se o raznim izazovima, kao i značaju pozorišta za čoveka. Za glumce kažemo da su odrasli ljudi koji su uspeli da sačuvaju dete u sebi. „Homo Ludens”, čovek koji voli da se igra, to je glumac. „Sve odrasle osobe su nekad bile deca - ali se malo njih toga seća” je citat iz svima dobro poznate knjige „Mali Princ” Antoana de Sent Egziperija, koja je pogodno objašnjenje ovog dela diskusije.
Na pitanje da li nam online povećava mogućnost gledanja i viđenja, glumac Aleksandar Srećković Kubura dao je sledeći odgovor: „Ako pričamo o komunikaciji, da. Mi kao izvođači imamo svoje alate, ali alat publike je emocija. Gledanje je samo prvi nivo pozorišne komunikacije. Online korpus doživljaja ne može da se prenese. Dokle god se prenosi samo ono što se čuje i vidi, ne može da se prenese ono što se u pozorišnom smislu oseća. Koncipiranje bilo koje predstave zasnovano je na tome da postoji živa publika.”
Debatovalo se i o tome kako će izgledati pozorišna publika kada se pandemija završi. Da li će se sve vratiti na staro ili će se pak dogoditi skok u broju pozorišne publike. Mišljenje gostujućih glumaca bilo je da će se sve vratiti na staro. Pozorišna publika biće manje-više ista i u istom broju kao i do sada. S druge strane, mišljenje novinarke RTS-a Milene Božović Manić jeste da će se povećati broj pozorišne publike jer su ljudi željni pozorišta.
Koliko je zaista pozorište potrebno mladima i mladi pozorištu imala sam prilike da pitam i organizatore Internacionalnog Festivala Pozorišta, Miljana Dumanovića i Ivana Topalovića. „Želeli smo da u Vrnjačku Banju vratimo tradiciju i da pored turizma i ostalih manifestacija ona dobije i pozorišni festival. Koncept festivala je napravljen tako da pruži podršku mladim i neafirmisanim glumcima. Repertoar festivala sastoji se iz takmičarskih, revijalnih i diplomskih predstava. Možemo se pohvaliti i strateškom saradnjom Fakulteta savremenih umetnosti i njihovim studentima koji su uključeni u festival. Takođe, želja nam je da animiramo i mlade lokalne ljude, kako bi im ovo možda pomoglo da se dalje profilišu kao novinari, glumci ili reditelji. Mi smo tu da im pružimo podršku za dalji razvoj kroz održavanje festivala”, izjavio je Miljan Dumanović za naš portal.
Kao neko ko je odrastao u Vrnjačkoj Banji, moram priznati da je pozorište nešto što nam je preko potrebno. Iako postoje razna dešavanja poput ovog festivala, ono što nam nedostaje jeste navika i kultura odlaska u pozorište. Ovi sjajni mladi ljudi rade odličnu stvar. Načinili su prvi korak ka nastanku pozorišta u Vrnjačkoj Banji, a na nama kao mladima je da ih, posećujući ovakve događaje, podržimo.
