Otkako postoji portal Hoću u pozorište postavljali smo sebi, ali i drugima, bez obzira na to da li se bavili pozorištem ili nekom drugom profesijom, pitanje „Koja je društvena uloga pozorišta danas?” Postavljali smo to pitanje i našim sagovornicima kad su se upisivali u HuPikon i zajedno sa njima tražili odgovore. Međutim, čini se da od sadašnjeg trenutka ne postoji bolji momenat kad ovo pitanje treba ponovo da postavimo.
U ovom slučaju odlučili smo da ga postavimo onima koji su u pozorištu, a prethodnih dana van njega, na ulicama, protestima, u šetnji sa studentima, blokadama, u štrajku. Šta su nam prethodnih meseci govorili sa pozornice, kako posmatraju celokupna dešavanja van nje, koliko je važno da baš umetnici prvi stanu uz društvo i zahteve koje ono traži?
Foto: Vera Dragutinović
Danica Grubački smatra da pozorišta treba da bude dosledno samo sebi.
„Pozorište treba da postavlja ona pitanja koja postavlja sa scene, postavlja i iza scene. Ako nešto poručuje, da to čini i u svojim redovima. Mislim da pozorište dobro koristi ovaj društveni trenutak i da posle mnogo vremena nije hermetično, ili je to u manjoj meri. Dugo mi se činilo da postavljamo pitanja, na njih niko ne daje odgovore, tapšemo sami sebe po ramenu, ljuti smo, osuđujemo možda, guramo ‘prst u oko’, i onda izađemo iz pozorišta i - nikom ništa. Sada bi možda bilo poštenije više nego ikada (eto, mogu reći, od kako se ja bavim pozorištem jer - bilo je pozorišta i pre mene :) ) da se osvrnemo, pogledamo gde smo, gde mi grešimo, radimo li mi do kraja časno, ne samo svoj posao, već jesmo li takvi u životu, da li tome makar težimo? Što se tiče trenutnog delovanja pozorišta - meni se dopada što u velikoj meri prati studente. A na repertoaru bih lično volela da vidim predstave koje ohrabruju, podstiču na solidarnost, vraćaju veru, a čini mi se da smo dugo živeli bez vere, a za mene je najveći smisao da u nešto verujem - a ako izgubimo veru, šta nam preostaje?”
Prema mišljenju glumca Aleksandra Jovanovića Mede pozorište je amalgam.
„I juče, i danas, i sutra i zauvek… pozorište je bilo i biće amalgam. Amalgam društva kao spoj i mešavina života kakav jeste i kakav bi trebalo da bude. I amalgam kao lek, koji služi da popravi i zaleči bolno mesto, da ohrabri da će sve biti u redu.”
Foto: Autonomija
Anđela Pećinar ima stav da je pozorište kanal komunikacije.
„S tim što konkretno ovaj trenutak od pozorišta traži da iznađe nove forme. Da li će pozorište komunicirati predstavama ili performansima, šetnjom, ćutanjem i štrajkom, za mene nije bitno dokle god smo aktivni učesnici u komunikaciji, naročito kada je data okolnost ovog trenutka medijski mrak. Poruka koju pozorište treba da prenese sastoji se od ljudskih vrednosti. Sloboda, pravda, empatija, solidarnost... Sve što u ovom trenutku zastupaju i sami studenti!”, ističe Anđela, stalna članica Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada.
Rediteljka Milica Kralj smatra da jedna od uloga pozorišta jeste da ukazuje na anomalije u društvu.
„Pozorište je danas sa dasaka koje život znače iskoračilo u život sam da ukaže da je od našeg društva ostala samo anomalija.”
Aleksandar Vučković, glumac iz Narodnog pozorišta u Beogradu, smatra da pozorište, ukoliko želi da radi svoj posao, mora da autentičnije prikazuje trenutak u kom se nalazi, i dodaje:
„Od svog nastanka pozorište teži tome da bude, što bi Šekspir rekao u ’Hamletu’, ogledalo prirode. Što iskrenije i autentičnije artikuliše pojave u društvu kom služi, to bolje ispunjava svoju svrhu, zapravo bolje radi posao koji mu je dodeljen. Mišljenja sam, a realnost je da nisam usamljen u tom mišljenju, da živimo u zemlji u kojoj institucije (pa i pozorište kao institucija kulture ovog naroda) ne rade svoj posao kako treba.”
Foto: Betaphoto/Miloš Miskov
Članica ansambla Pozorišta na Terazijama Milena Živanović smatra da „pozorište menja ljude na bolje, ono otvara oči, čuva ono najplemenitije što postoji u čoveku.
„Pozorište je često ogledalo društva, ono postavlja pitanja, ponekad daje i odgovore. Danas je pozorište baklja koja čuva vredost istine, pravde, odgovornosti, ljubavi, solidarnosti i lepote, raskrinkava zlo i uči nas dobroti.”
Ako sumiramo sve što smo godinama pratili, a sve više primećujemo prethodnih meseci, umetnici i kulturni radnici igraju ključnu ulogu u oblikovanju društvenih vrednosti, jer kroz svoje delovanje, izražavanje, ali i stavove, mogu uticati na društvene promene. Kroz umetnost otvara se prostor za refleksiju, preispitivanje postojećeg stanja i stvaranje alternativnih narativa. Postavljajući pitanja, sa scene ili van nje, mogu se ukazati društvene anomalije. Ono što je najvažnije, kultura je oduvek bila spoj različitih društvenih slojeva, te je kroz svoj uticaj stvarala prostor za dijalog i razumevanje.