Prilagođavanje vanrednim situacijama nikada nije jednostavno. U takvim vremenima, sve institucije i svi sengmenti jednog društva uče iznova da funkcionišu prilagođavajući se situaciji. Koliko su ti periodi teški niko ne dovodi u pitanje, kao ni izazove koje oni stavljaju pred stanovništvo. Svi znamo koliko se godinama svako pozorište u našoj državi bori za svoj opstanak, sa koliko problema se susreću u vremenima koja ne zahtevaju posebno prilagođavanje – ali ona se i tada prilagođavaju. Onda možemo samo da naslutimo koliko je njihovo funkcionisanje dodatno otežano u vremenu vandrednih situacija, kada je ljudima umetnost i ono što pozorišta pružaju na poslednjem mestu i kada ih more mnoge druge brige.
Da počnemo od samog početka istorije pozorišta. Ukratko prvo pozorište osnovano je tada još uvek u Kneževini Srbiji 1835. godine u Kragujevcu od strane Joakima Vujića, ,,oca srpskog pozorišta” pod nazivom ,,Knjaževačko-srpski teatar”, koji je Atanasije Nikolić 1841. godine preselio u Beograd i zajedno sa Jovanom Sterijom Popovićem osnovao Teatar na Đumriku, koje je trajalo svega devet meseci, ali je bilo prvo pozorište u Beogradu, čija zgrada danas ne postoji. Česte promene na prestolu i politička dešavanja u narednom periodu, uticala su na rad samih pozorišta, koja su od osnivanja počela da dele sudbinu svoga naroda.
Tokom Prvog svetskog rata Narodno pozorište je četiri godine bilo je zatvoreno, a većina njegovih muških članova bila je regrutovana. Nakon završetka rata, kako to navodi Dragoljub Raduški u svojoj naučnoj studiji pod nazivom Istorijski prikaz razvoja organizacionoupravljačkog modela srpskog pozorišta od sredine XIX do početka XXI veka pod uticajem aktuelnih društvenih okolnosti (2015), osniva se operski i baletski ansambl, koji se posebno razvijaju u međuratnom periodu pre svega zahvaljujući ruskim emigrantima koji su svoje utočište pronašli u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Zanimljivo je da su glumci Narodnog pozorišta, ali i ostalih pozorišta u Srbiji, tokom povlačenja naroda i vojske preko Albanije, sa sobom u sanducima, nosili dramske tekstove, a oni koji su u ratnim godinama bili odvedeni u logor, u zarobljeništvu su izvodili repertoare pozorišnih komada. Iako su pozorišta širom Srbije bila zatvorena, van njenih granica gde god su boravili glumci, kao zarobljenici ili vojnici odvijao se pozorišni život u skladu sa uslovima njihovih života. Iz ovog perioda kao sećanje ostalo je mnoštvo dokumenata koja su čak i izložena u Muzeju pozorišne umetnosti, a naziv izložbe pod imenom ,,Srpska vojnička i zarobljenička pozorišta u Prvom svetskom ratu” organizovala je 2014.godine Olga Marković, muzejska savetnica. Zanimljiv je podatak da je Branislav Nušić, za vreme Prvog svetskog rata, uspeo da sačuva Sumnjivo lice tako što ga je pre odlaska iz zemlje tokom 1915.godine sakrio na tavanu jedne kuće u Prizrenu. A kada je već izgubio nadu da je delo sačuvano, dok je tražio očev grob po završetku rata, naišao je na čoveka koji mu je predao sačuvani rukopis, dok su većinu drugih uništili bugarski vojnici dok su u kućama seljaka tražili oružje tokom okupacije.
Nažalost, mir nije potrajao, Kraljevina Jugoslavija se 1941. godine ponovo našla u ratu. Okupacija Kraljevine Jugoslavije od strane Nemačke nije ugasila pozorišni život. On se odvijao u skladu sa pravilima koje je okupacija sa sobom nosila, a tokom samog šestoaprilskog bombardovanja srušena je matična zgrada Narodnog pozorišta. Predstave su igrane u dnevnim terminima, zbog policijskog časa, Neki od članova pozorišta bili su odvedeni u zarobljeništvo ili su se bili priključili Narodnom oslobodilačkom pokretu, te su pozorišta morala funkcionisati bez njih. Ali zanimljiva je uloga koju je okupaciona vlast namenila pozorištima širom zemlje. Istoričar Boro Majdanac u svojoj knjizi Pozorište u okupiranoj Srbiji (2011) iznosi podatke koji govore o tome da je podrška koju je pozorište imalo od strane okupatora bila propaganda. Rad u istima bio je zabranjen Jevrejima i Romima, a u cilju širenja nacističke ideologije i kulture u njima su okupatori videli jednostavan, ali efikasan način da dopru do što većeg broja ljudi. Tako je primetno da je u periodu od 1941. godine do 1945. godine nastao veliki broj pozorište, a novine ,,Novo doba” redovno su izveštavale o velikom broju posetilaca. Njihovim tvrdnjama ne možemo verovati u potpunosti, jer je mala verovatnoća da je narod u ratnom vremenu u tolikom broju posećivao pozorišta, a posebno da je sa oduševljenjem išao da gleda predstave pune humora. Reč je o propagandi koja je imala za cilj da se stvori utisak da sve u okupiranoj državi savršeno funkcioniše, dok su sa druge strane u svakom trenutku njeni građani mogli biti lišeni života, odvedeni u logor ili mučeni. Nakon završetka rata rad pozorišta se obnavlja, ali ne bez uticaja nove vlasti u državi.
Naredni ratni period koji je označio raspad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije devedesetih godina doneo je nove brige. 30. maja 1992. godine ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta okupili su se umetnici kako bi izrazili protest zbog rata koji je besneo i saosećanje za nevine žrtve koje je taj isti rat ostavljao za sobom. Hiperinflacija i ratna dejstva ostavile su velikog traga na funkcionisanje samih pozorišta, međutim postoje i izuzeci koji pokazuju koliko je pozorište u mogućnosti da se izbori sa nevoljama i da prava umetnost uvek nađe put. Prema rečima Vanje Smiljić, iz Narodnog pozorišta u Somboru, u periodu od 1992. do 1996. godine nastale su neke od najznačajnijih predstava poput: Figarove ženidbe ili Ludi dani u režiji Kokana Mladenovića. Zatim u režiji Jagoša Markovića tri predstave: Kate Kapuralica, Dekameron – dan ranije, Sumnjivo lice koja se ujedno igra već 22 godine bez prekida. Tu je i Ukroćena goropad u režiji Zorana Ratkovića. Čak i za vreme NATO bombardovanja pozorište u Somboru je održavalo probe, te je bez obzira na teške uslove i nedostatak materijalnih dobara stvorilo predstave koje se i danas igraju i sa kojima gostuju širom Srbije. Da bombardovanje nije zaustavilo pozorišni život govori nam i podatak da su predstave igrane i u drugim pozorištima širom zemlje kao što je recimo Pozorište na Terazijama ili Narodno pozorište u Beogradu. Strah od bombardovanja koje je trajalo 78 dana nije zaustavio njihov rad, niti je sprečio najverniju publiku da ih posećuje.
Kada je u martu 2020. godine u Srbiji proglašena epidemija virusa Covid-19 zabrana okupljanja zatekla je pozorišta tokom priprema za predstojeću sezonu i ona su morala da obustave svoj rad. Igranje predstava, kao i probe bile su zabranjene. Međutim, ovoga puta zahvaljujići tehnologiji, veliki broj pozorišta emitovalo je svoje predstave online, što je pozitivno iznenadilo publiku. U određenim danima i vremenskim terminima pozorišta su objavljivala predstave koje su bile dostupne u većini slučajeva najviše 24 časa nakon objavljivanja. Pozorišta su koristeći društvene mreže našla način da uspostave kontakt sa svojom publikom, postavši im na taj način nikada dostupnija.
Preživela su pozorišta u Srbiji svaku teškoću koje je vreme stavilo na njih. I dok su na njihov rad uticali ratovi, bolesti, nemar države i pojedinca, nedostatak sredstava, jer odavno je poznato koliko novca se izdvaja za kulturu – pozorišta su se snalazila. Ali umetnost je nastavila da živi kroz sva burna vremena i upravo zato su pozorišta trenutno najbolji primer da je prava umetnost večna i da za nju prepreke ne postoje.
