Internet portal „Hoću u pozorište” pokrenut je na Svetski dan pozorišta, 27. 3. 2017. godine. Ukoliko nas bar povremeno pratite, verujemo da ste ovu informaciju već čuli, kao i priču kako je Nikola Bešlić, njegov osnivač, uz podršku Bogdana Bojkovića, došao na ideju da kao diplomski rad napravi internet portal, koji će obaveštavati publiku o pozorišnim dešavanjima u Srbiji. Ipak, portal „Hoću u pozorište” danas je mnogo više od puke „oglasne table” o pozorišnim dešavanjima, a ono što ga čini jedinstvenim jeste to što okuplja mlade iz različitih delova Srbije koji su zaljubljeni u teatar i spremni da volontiraju ne bi li omogućili većem broju ljudi (posebno mladih) da čuje glas sa pozorišnih dasaka. Druga ključna stvar kada je reč o našem portalu jeste da ne pravimo razliku između amaterskih, profesionalnih, omladinskih, dečjih ili bilo kojih pozorišnih trupa.
A kako je HuP od oglasne table stigao do referentnog medija koji izveštava o pozorišnim dešavanjima?
Ukratko – nimalo jednostavno. Trebalo je mnogo vremena, truda, posvećenosti i ljubavi da na prvoj prepreci ne odustanemo. No, hajde da krenemo hronološki… Dakle, nakon što je Nikola u studentskim danima po prvi put uplovio u svet pozorišta otišavši da gleda predstavu „Šine” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu koja ga je potpuno izbacila iz koloseka, shvatio je koliko je odlazak u pozorište neverovatno iskustvo. Kao studenta završne godine FON-a, to ga je podstaklo da napravi portal gde se ljudi mogu informisati o tome gde mogu pogledati dobru predstavu. Prvobitna ideja je bila da napravi sajt poput IMDb-a samo za pozorišne predstve. Međutim, nakon diplomiranja, shvativši potencijal portala, odlučio je da priču proširi i da napravi stranicu na kojoj će ljudi imati mogućnost da pročitaju lične utiske o predstavama. Raspisan je konkurs za volontere i nakon prvog kruga redakcija HuP-a brojala je desetak članova. Iako tada baš nismo znali na koji način planiramo da čitavu priču „podignemo na noge” i napravimo da bude održiva, delili smo isti cilj i imali zajedničku misiju – da predstavimo ljudima pozorišna dešavanja širom Srbije i prenesemo im utiske o predstavama „iz prve ruke”. Od starta smo bili svesni toga da nismo pozorišni kritičari i da nemamo taj nivo znanja da se bavimo podrobnom analizom pozorišnog komada. I upravo to smo prepoznali kao našu prednost. Oslobođeni svih stega, pisali smo svoje lične impresije o predstavama, jezikom razumljivim većem broju ljudi (van elitnog dela pozorišne scene Srbije). Sve odluke u vezi sa radom portala donošene su na zajedničkim redakcijskim sastancima koji su se održavali jednom mesečno – naizmenično u Novom Sadu i Beogradu. Sastanke smo od osnivanja doživljavali kao prostor za zajedničko druženje, razmenu ideja i mišljenja. Omiljeni deo nam je uvek kraj sastanka, jer se obično završava u pozorištu i/ili u kafani.
Portal „Hoću u pozorište” razvijao se iz dana u dan. Pojedini članovi su odlazili iz tima, nova ekipa mladih se priključivala. Sa svakim uključivanjem novih članova u tim, išao je proces asimilacije i upoznavanja sa načinom funkcionisanja portala. Iz svakog ciklusa rasli smo i učili jedni od drugih. Da budemo potpuno iskreni, bilo je u našem radu i dosta grešaka, teških trenutaka, neslaganja oko pravca u kojem treba ići. Dolazilo je i do pada motivacije i pojave sumnje ima li sve to smisla. Ipak, zahvaljujući grupi članova koji su „vukli kola i kad su točkovi bili izduvani” HuP je opstao i nastavio sa svojom misijom, izvlačeći iz svake greške pouke za dalji razvoj.
HuP družina je iz godine u godinu rasla, sa željom da se konstantno razvijamo, širimo vidike i da kroz volonterski rad uspevamo da trajemo. Taj rad podrazumevao je praćenje brojnih festivala u mnogim gradovima Srbije, pozorišnih premijera, susreta sa mnogim ljudima iz pozorišnog sveta. Do ovog našeg jubileja uradili smo 157 intervjua, u naš pozorišni leksikon upisalo se 50 poznatih ličnosti, a pisali smo i preko 100 recenzija i 1800 vesti o pozorišnim dešavanjima. U 2020. godini našli smo se na prekretnici, kao i sva pozorišta i umetnici, ali i u tim trenucima izborili smo se za opstanak i stvorili nove rubrike – HuPopedija i HuP oko sveta koje su svoj život nastavile i kad su pozorišta ponovo otvorila svoja vrata za publiku.
Kroz naš tim prošli su mnogi mladi ljudi koji će nastaviti da se usavršavaju i usmeravaju ka pozorišnoj umetnosti, na njih smo ponosni. HuP danas čine mladi, entuzijastični ljudi i oni uvek donose neku novu energiju.
Gde su, šta rade? Tu su i rade mnogo. Svakog trenutka, svakog dana (neretko doslovno). Za samo jedan tekst koji čitate na našem portalu, potrebni su sati rada: od novinara, kojima svi zavidimo jer su neposredno u centru pozorišnih zbivanja, fotografa, koji beleže svaki događaj na koji nam dozvole da unesemo kamere, naših lektorki, koje vode računa o svim mogućim propustima, grafičkih dizajnerki, koje nam pomažu da i vizualno obeležimo sva važna događanja (pa i ovaj tekst), ekipe na društvenim mrežama, koja svakodnevno iskopava zanimljivosti iz sveta teatra, pa do urednika koji, ne kao direktori u foteljama, već kao prvi među jednakima, koordiniraju čitavim ovim procesom, podižu moral svim članovima tima i razmišljaju jedan korak unapred. Od onih desetak s početka ovog teksta, danas smo dogurali do redakcije od oko četrdeset ljudi i ponosni smo što uspevamo da ispratimo pozorišna dešavanja širom zemlje. Leti, kada počne festivalska sezona, ponekad smo toliko raštrkani, da urednici teško prate ko je u kom gradu, na kom festivalu i o čemu piše, a lektorke se hvataju za glavu od broja redova koje treba pregledati.
Niko nas ne plaća, ali ne radimo „za džabe”. Uspešno se bavimo kulturom u kulturi nenaklonjenim vremenima i to je velika nagrada samo po sebi. Za HuP često izdvajamo više od svog slobodnog vremena, sastančimo kad ugrabimo par slobodnih minuta tokom radnog vremena, preskačemo predavanja da bismo otišli u pozorište i sunčane vikende provodimo okupljeni, smišljajući nove strategije. Ipak, HuP nam mnogo više pruža: stvaramo životna prijateljstva, upoznajemo zanimljive ljude, pronalazimo svoje buduće karijere, gledamo najrazličitije predstave (nisu sve dobre, tad kukamo jedni drugima). Za sad nam samo još uvek fali „dvoje su se tako smuvali” priča, ali i za to nikad nije kasno!
Za ovih pet godina porasli smo mnogo, ali želimo da rastemo i dalje i svakog dana smišljamo načine da postanemo još malčice veći. Ako i dalje čitate ova naša pisanija, verovatno ste i vi deo HuP priče! A, ako se tako osećate i želite da se u nju uključite još više, podržite nas. Bilo to finansijski, kreativno ili samo kroz jednu „Samo napred!” poruku u našem DM-u na Instagramu. Naši čitaoci, prijatelji i saborci uvek će biti polazna tačka, krajnji cilj i najveća radost našeg malog sveta koji smo odlučili da gradimo na suvom entuzijazmu i ljubavi prema pozorištu.
HuP je polet, ljubav prema pozorištu. HuP je sloboda pisanja, otkrivanje novih pozorišnih horizonata. HuP je mladost, želja za volontiranjem, potreba za stalnim usavršavanjem. HuP je opstajanje bez materijalne podrške. HuP je jedan mali pozorišni svet u moru medija u našem okruženju.
I eto nas, tu smo gde smo i sećamo se zbog čega smo počeli. Pet godina od početka, što je polovina jedne decenije, jedna desetina od polovine veka, i jedna mala tačka u čitavom univerzumu. Tokom ovih nekoliko godina, glavna misao i zvezda vodilja bila nam je da napredujemo i rastemo „do vetra, do krova, do ljubavi”, kako na zajedničkom nivou, tako i na individualnom. Imali smo prilike da upoznamo brojne divne ljude i sarađujemo sa njima, da stičemo nova iskustva, učimo i saznajemo nove stvari. Želeli smo da i drugima prenesemo beskrajnu čaroliju teatra, nepresušne izvore magije, kao i umetnost trenutka u pozorištu. Mi nismo pozorišni kritičari, niti smo se ikada trudili to da budemo. Naše olovke pišu iz srca i iz ugla publike, i što nam je najvažnije – mi pišemo za publiku. Kao fanatici i zaljubljenici u daske koje život znače, verujemo da film donosi slavu, televizija novac, a da nas pozorište čini boljima. Ono što nam je vetar u leđa i podsticaj da nastavimo da se bavimo ovime jesu reči podrške i znaci pažnje koje nam iz dana u dan upućujete, uz to i poruka da sve ovo zapravo ima smisla, na čemu smo neizmerno zahvalni. Na Svetski dan pozorišta mi proslavljamo rođendan! A šta vi gledate i slavite u pozorištu večeras?