Predstave „Yuropa“ kompanije Q Lagos iz Nigerije i domaćoj pozorišnoj publici dobro poznat „Tartif“ Igora Vuka Torbice izvedeni su petog festivalskog dana 53. Bitefa.
„Yuropa“ predstavlja probleme afričkih migranata kroz perspektivu njih samih. Kuduz Onineku, koreograf ove izvedbe, kroz intenzivan scenski jezik predstavlja patnje, frustracije i otuđenost troje mladih ljudi koji prinudno napuštaju svoj dom. Kroz različite oblike fizičkog teatra i minimuma verbalnog (izvikivanje imena država iz kojih akteri potiču kao i nabrajanje načina na koji su stradali na putu ka Evropi), prikazano je mučenje i lutanje moderne nimalo epske moderne Odiseje. „Yuropa“ je kovanica reči Yuroba (kultura stanovništva u Nigeriji) i Europa. U doba migrantske krize bitno je obratiti pažnju i na razumevanje ovog fenomena i iz perspektive samih aktera u njoj.
„Tartif“ Igora Vuka Torbice, višestruko nagrađivana i publici portala „Hoću u pozorište“ dobro znana predstava, prvi put se predstavila beogradskoj publici na 53. Bitef festivalu. Ovakvo čitanje Tartifa, u produkciji Narodnog pozorišta Sombor i Srpskog narodnog pozorišta, umnogome odstupa od izvornog Molijerovog teksta, jer se na sceni odvija ne samo hronika porodičnog organizma sa stranim telom u sebi nego jedna salonska i suptilna metafora demonizovanja i kritike autoritativnih figura. O tome šta Bitef festival znači za život ove predstave porazgovarali smo sa rediteljem uoči izvođenja.
Šta za Vas kao autora znači izvođenje na Bitefu i koliko njegova poetika korespondira Vašoj?
Bitef je uticao na mene u mnogo čemu. Jedan od razloga zbog kojih sam upisao fakultet pozorišne režije jeste sam Bitef. Međutim, ja sam se udaljio i nisam više ni očekivao, nisam mislio da radim nešto što bi bila produkcija koja bi interesovala Bitef, ali evo – stvari se menjanju, čovek može samo to da prihvati i ja sam sretan da možemo da igramo u Beogradu, pred beogradskom publikom. Uvek je tako, Bitef je velik festival.
U kom smislu Tartif počinje ljubav ispočetka?
To ćete morati da pitate direktora festivala. Možda ako definišemo ko je Tartif, ko su Tartifi, ako napravimo neke odnose Tartifa, možda svi, koji su podeljeni – kao što će ova porodica biti podeljena na kraju predstave, možemo početi ljubav ispočetka.
U kom smislu se Tartif, kao predstava sa klasičnom dramaturgijom, uklapa u jednu takvu klimu predstava kakve su "bitefovske“?
Ja u principu više ne znam te žanrovsko-stilske distinkcije, šta je klasično. Nekad sama dramaturška konstrukcija definiše da li je nešto klasično ili ne, a ne samo mizanscenski način iznošenja stvari. Ja mislim da je Tartif amalgam svih tih stvari, ili činjenica da je na tekstu rađeno tri ili četiri posla. Ubacivan je kolokvijalan govor, koji je improvizovan na teme, ubacivan je pisani materijal, postoji jedan deo teksta koji jeste original Molijerov i jedna visoka montaža Molijerovih stihova. Tako da ja mislim da je nekad i dramaturški postupak već dovoljan da izbaci stvari iz klasičog vida. I verujem da se tu negde Tartif može posmatrati kao širenje datosti nekog dramskog dela i oblačenje i naše svakodnevne, lokalne teme.
Šestog dana izvođenja Bitef se seli u Luku Beograd, gde će u 20 časova biti izvedena predstava „Nemoralne priče – 1: deo: Kuća majka“, Kompanije Non nova, Nant iz Francuske, autorke Fie Menar i Žan-Lika Božola.
U Bitef gradu u Luci Beograd do kraja festivala biće izvedeno pet predstava glavnog programa, a održaće se i bogat prateći program, uključujući i festival „Cirkobalkana“.
Foto: Nikola Marić (hocupozoriste.rs), Bitef/Marianne Menke (predstava „Yuropa“)
