Žanka, Vi ostajete ministarka, jedina ministarka, uvek ministarka!
Branislav Nušić
Najvedrija srpska glumica, prepoznatljiva po svom širokom i krepkom osmehu koji je bodrio sve slojeve publike preko tri decenije, sjedinjavala je sve najlepše glumačke osobine velike scenske umetnice. Međutim, iza smeha talentovane glumice kriju se neodovoljno objašnjene činjenice iz njenog turbulentnog detinjstva i mladosti.
Živana Žanka Stokić je rođena 1887. godine u Rabrovu. Majka Julka je kao udovica sa svojom petogodišnjom ćerkom prebegla u kuću ,,obesnog popa Sande” koji je bio kockar i noćnik. Nakon majčine smrti, seli se kod ujaka u Zaječar i oseća kako joj njena mladost izmiče i biva sputana strogim patrijarhatom koji je tada vladao. U Zaječaru se tada pojavljuje pozorišna družina Niškog gradskog pozorišta „Sinđelić”. Krišom se prijavljuje i dobija čak ulogu Emeline u „Starom kaplaru”. Ujak je silom vraća kući da bi je sa petnaest godina udao za jednog uglednog zaječarskog krojača. Naime, u Zaječaru ponovo gostuje pozorišna trupa pod vođstvom Ljubomira Rajčića Čvrge. Nezadovoljna bračnim životom i vođena željom da bude glumica, pridružuje se družini i upoznaje glumca Acu Gavrilovića, koji je imao veliki uticaj na nju.
Ubrzo joj se ukazala prilika i da igra, i to tako što će zameniti bolesnu glumicu, u komadu „Bračna sreća” Albena Valabrega. 1911. godine po prvi put nastupa u Narodnom pozorištu u Beogradu, da bi od 1915. godine u ratnoj psihozi nastupala u Povlašćenom putujećem pozorištu „Trifković.” U Narodnom pozorištu ju je prepoznao upravnik Milan Grol, nudi joj uloge u ,,Rodoljupcima”, ,,Figarovoj ženidbi”. Tako je na Velikoj sceni odigrala više od stotinu uloga. Pored boravka u brojnim pozorišnim trupama, gneracijama je poznata i po svojim ulogama u Nušićevim delima: „Gospođa ministarka”, „Ožalošćena porodica”, „Vlast”...
Predstava „Pokondirena tikva” 1933.
Mnogi kritičari ocenjuju da popularnost „Gospođe ministarke” na Žankinom repertoaru nije zbog obilja boja u karikaturi junakinje, već zbog izraza koji je davao lični pečat Žanke Stokić. Oni iz doba predratne Srbije koji su imali priliku da je gledaju, znali su da Žanka nije slikala svoje uloge već ih je oživljavala. Igrala je i u ozloglašenom pozorištu „Centrala za humor”, koje su favorizovale tadašnje okupacione vlasti. Zbog ovoga joj je suđeno i bila je osuđena na gubitak građanske časti. Razočarana i slabog zdravlja, otada pa do smrti nije više igrala.
Preminula je 1947. godine u Beogradu, a sahranjena je onako kako je želela. Vrlo skromno, bez ikakvog sjaja u volujskim kolima sa mrtvačkim sandukom koji beše ukrašen svežim zelenilom i cvećem sa srpskih polja. Naposletku, zasluženi spomenik joj ne diže ni država a ni pozorište, već služavka sa natpisom: „Svojoj plemenitoj gazdarici Žanki podižem ovaj spomenik, blagodarna Magda.”
Nisam ja najveća srpska glumica prošloga veka. Najveća glumica koju je srpsko pozorište imalo je Žanka Stokić, koja je nepravedno zaboravljena, a toliko je zadužila pozorišnu umetnost i našu kulturu. Zato molim našu kulturnu javnost da Žanku Stokić vrati na mesto koje joj pripada, i predlažem da se ustanovi glumačka nagrada koja će se zvati „Velika Žanka“.
Mira Stupica
Na inicijativu Mire Stupice se od 2003. godine dodeljuje nagrada Žanka Stokić, glumicama koje su svojim radom doprinele filmskoj, televizijskoj i pozorišnoj umetnosti. Danas, zajedno sa Dobričinim prstenom predstavlja najvažniju nagradu koja se dodeljuje za glumačku delatnost.
Izvor/Foto: Muzej pozorišne umetnosti
