Čovek u procesu

Pete večeri ambijentalnog festivala „Novi tvrđava Teatar“ u Čortanovcima odigrana je predstava „Kafka machine“ Srpskog narodnog pozorišta Novi Sad, u režiji Veljka Mićunovića. Ono što već sam naslov govori o ovoj predstavi jeste njena intertekstualna veza sa delima Franca Kafke, kao i kategorija „vanljudskog“, sadržana u reči „mašina“ – u stvari, nešto što fukncioniše izvan čovekove volje. Ovakva vrsta determinizma najavljuje nešto mračno, nešto distopijsko, što budi još jednu asocijaciju, a u vezi je sa naslovom, koji između ostalog podseća na naučnofantastičnu distopiju „Ex Machina”, rediteljski prvenac Aleksa Garlanda iz 2015 – nešto što se svakako definiše kao kafkijanski apsurd. 

U tom svetu apsurda, čovek je biće potčinjeno mehanizmu koji funkcioniše po nekoj drugoj logici od one ljudske. Poznate su nam fabule Kafkinih romana i pripovedaka („Zamak“, „Proces“, „Pismo Ocu“...) u kojima je čovek nemoćan pred provalijom koja se krije iza vrata zakona, dok nevin biva pozvan na krivični proces kome se kraj nikada ne nazire. Ova predstava nudi motive svih tih Kafkinih fabula zajedno, te hrabro sa njima polemiše, igrajući se sa svim onim što pozorišna scena nudi kao takva. Songovi, kostimi, scenografija, savršeno su oličenje grotesknog koje je sadržano u situacijama i samim likovima. Aljoša Đidić u ulozi Jozefa K. dočarava naivnost, upornost i pravdoljubivost kao osobine koje bi trebalo da nosi ovaj književni junak. Pitanje nevinosti sve vreme ostaje nerešeno, na njega nemamo odogovor ni mi kao publika, ali ni mi kao čitaoci dela Franca Kafke. Naime, mi se nalazimo u istoj poziciji kao glavni junak, dobijamo isti broj informacija, bez upliva svezanjuće instance koja bi nas „obavestila“ o razlozima optuživanja glavnog junaka. Dok sve što se dešava liči na jedan san, jedan košmar iz koga se ne možemo probuditi, ne možemo da se ne zapitamo koliko realnosti ima u tom potencijalno nesvesnom. Je li strah od zakona moguć i pri pretpostavci potpune nevinosti čovekove i otkud u nama taj arhetipski sukob sa sistemom koji je iznad nas, kome nikada ne možemo prići i postaviti pitanje svoje krivice? Dok sama reč „proces“ u sebi sadrži nešto vremenski neodređeno, a simbol je optužničke klupe na kojoj nam se sudi, ovaj komad, oslonjen na kafkijanski model, postavlja pitanje krivice kao šustinske kategorije ljudskog života, pozivajući se na hrišćansku tradiciju, u kojoj se najnevnijem krvnički sudilo – Jozef K. ima trideset godina i poziva na Hristovu trideset treću kada je osuđen i razapet. Dakle, pitanje krivice smešta se u prvi plan ovog komada, a kao takvo ono je verno jednom od najvažnijih svetskih klasika, te je pozorište dužno da kada daje svoju perspektivu i atmosferu ne naruši ono suštinsko. Ova predstava svakako to ne narušava, poštujući „zakone“ pozivanja jedne umetnosti na drugu, a koliko je u mogućnosti da ne narušavajući doda, ostavljamo individualnom utisku. 

U predstavi igraju: Aljoša Đidić, Radoje Čupić, Draginja Voganjac, Marija Medenica, Marko Savić, Jovanka Mišković, Dušan Vukašinović, Igor Greksa. 

Poslednje večeri festivala u Čortanovcima možete gledati predstavu „Ljubav i krivica“ u režiji Vide Ognjenović.