Posle (malo) duže pauze sa novim predstavama u produkciji Zvezdara teatra, sinoć smo gledali premijerno izvođenje „Nije čovek ko ne umre” u režiji Gorčina Stojanovića, po tekstu njegovog oca, Velimira Stojanovića.
Radnja se celim tokom odvija u bolničkoj sobi, a počinje razgovorom dva pacijenta koji nimalo ne odaju utisak bolesnika kojima je izuzetno mučno što se tu nalaze, već domaćina kojima je bolnička - kao dnevna soba, a ovaj drugi - kao cimer. Iako nisu ni izuzetno srećni što su na tom mestu, kroz niz komičnih dijaloga stvaraju takvu atmosferu da na trenutak zaboravimo (i mi kao publika, a i oni sami) da su tu ljudi zaista bolesni. Toliko su se „odomaćili“ - da već u prvim scenama kada nema dežurnog lekara održavaju (doslovno) novog cimera u životu, kasnije doktoru i sestri pomažu da ga presvuku, dodaju po naređenju druge instrumente, donose infuziju. To u osnovi i jeste tragikomično - odomaćiti se kao pacijent u bolnici.
Ivan i Duško su, kako kažu - „previše bolesni za običan život, a previše zdravi za bolnički” – oni su „šećeraši”, te ne smatraju da treba da se tretiraju kao ravnopravni među drugim pacijentima i postavljaju se kao da njima nije ništa. Velimir Stojanović počinje da piše ovaj komad na lažnu vest o pronalasku leka protiv dijabetesa, a kako je bio nekoliko godina i sam dijabetičar, svoja bolnička iskustva je pretočio u tekst.
U glavnim ulogama su Vojin Ćetković (kao Ivan) i Bojan Žirović (kao Duško). Njih dvojica „dočekuju” publiku koja ulazi u salu tako da su već u ulogama pacijenata koji spavaju ili čitaju knjige. Žirović je izuzetan u ulozi Duška i čini se kao da mu komedija zaista sjajno leži, a to iako izgleda lako, nimalo nije. Posebno je teško vladati komedijom kao žanrom, gde već napisane komične replike koje su pročitane i provežbane milion puta, na sceni moraju izgledaju potpuno spontano. U dobroj komediji veliki udeo ima i tekst, ali i način na koji ga glumci sami interpretiraju i donesu pred publiku, što su njih dvojica odlično odradili.
U ulozi pacijenta Selmana, koji neplanirano dolazi u njihovu sobu, našao se Aleksandar Đurica; u ulozi dežurnog lekara je Pavle Pekić, a uloga medicinske sestre pripala je Anđeliki Simić. Veliki utisak je ostavila izuzetno dobra uigranost Ćetkovića i Žirovića, što pretpostavljamo da proističe iz privatnog dugogodišnjeg prijateljstva, koje se itekako videlo u međusobnoj interakciji na sceni. Njih dvojica se tako značajnije izdvajaju od ostatka postave, ne samo po logici jer igraju dva glavna lika.
Ko god kaže da je „potpuno isto bilo, sedeli na balkonu, bilo u dvadeset četvrtom ili u drugom redu ako je dobra predstava...” – greši! Nemamo baš uvek priliku da sedimo u prvim redovima, a i nije da se žalimo – neke od nama omiljenih predstava gledali smo sa nekih od najgorih mesta u sali. Međutim, prava je sreća što smo u ovom slučaju mogli da vidimo izbliza i one najfinije facijalne ekspresije glavnih likova ili prevrtanje očima (što sigurno nisu mogli da vide oni koji su sedeli deset redova iza nas), a u ovakvom komadu to igra mnogo veću ulogu nego kada je u pitanju Šekspir na primer.
Scenografija je jednostavna – scena je pretvorena u realnu bolničku sobu sa tri kreveta i jakim belim, bolničkim svetlom. Kostimi su takođe realni, očekivani – pacijenti su obučeni u pidžame, doktori i sestre u svoje bele mantile. Očekivano, ali i potpuno prikladno za ovu priču – nepotrebno i usiljeno bi bilo izmišljati neka maštovitija rešenja koja bi nosila neku skrivenu simboličku poruku.
Ova tragikomedija (a i svaka druga) ima za cilj da nas „zapljusne“ dovoljnom količinom komičnih elemenata kroz likove koji se šale na svoj račun (u ovom slučaju na račun njihove bolesti), tako da se ozbiljna atmosfera i teška tema ublaži što je više moguće, ili da se ona prikaže sa vedrije strane. U jednom od poslednjih dijaloga glavnih likova vraćamo se na ono „tragi-“ u tragikomediji - nabrajanjem onoga za šta se veruje da im je kao bolesnim ljudima „zabranjeno”:
Da se previše raduju – zabranjeno! Da se previše brinu – zabranjeno! Da se uzbuđuju – zabranjeno! Da trče, da maštaju. Zabranjeno i voleti, zabranjeno i da ih neko voli. Sanjati – zabranjeno! Biti – zabranjeno!
Foto: Jakov Simovic (Zvezdara teatar)
