Predstave „Zašto je poludeo gospodin R.?“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda i „Mladež bez boga“ u koprodukciji Zagrebačkog kazališta mladih i Montažstroja, izvedene su trećeg festivalskog dana 53. Bitefa.
Kao i prethodna dva dana, raspored predstava sledio je tematsko-motivsku strukturu festivala. “Zašto je poludeo gospodin R.?“ režirao je Bobo Jelčić prema istoimenom scenariju za film Rajnera Vernera Fasbindera (čija je popularnost za adaptiranje u sve većem porastu budući da su tematski krugovi kojima se bavi veoma aktuelni u savremenom društvu), dok je „Mladeж bez Boga“ u režiji Boruta Šeparovića. I jedna i druga predstava završavaju svoj scenski život scenama masovnih ubistava. Dok je u Jelčićevoj adaptaciji nasilje suptilno, mentalno i pre prikazuje način tihog ubijanja građanskog pojedinca opresijom sistema i društva koje iz njega proizlazi, Šeparović ponavlja, ali u ogromnoj meri radikalizuje nasilje izvršeno od strane društvenih vrednosti nad pojedincem, prikazujući nam na izuzetno intenzivan način kako su demokratija i egalitarizam izrodili postdemokratiju i nove oblike nacizma - sve zato što se glas mladog pojedinca gubi u moru „zombija“ i većine. A obe predstave prikazuju težnju društva da prisilno integriše pojedinca u unifikovano društvo. Ishodi toga su smrt ili terorizam.
Rediteljski koncept Gospodina R. bazira se na glumačkom tumačenju karaktera, gde pojednostavljena scenografska postavka pravi svojevrstan balans na sceni, na kojoj je fokus na upečatljivoj karakterizaciji, linearnoj i jasnoj naraciji i brojnim gafovima tokom predstave kojima se ruši četvrti zid. Predstava dobija gotovo kafkijansku atmosferu, u kojoj su karakteri samo inicijali, slova koja postoje čisto radi identifikacije u sistemu. Taj sistem, upravo nasuprot pritisku bujajućeg neoliberalnog društva (važnog za kontekst u kome je ovaj tekst originalno nastao - u Nemačkoj nakon Drugog svetskog rata), pravi sve veći pritisak na pojedinca da se ostvari. Gospodin R. od samog početka iščekuje unapređenje na poslu, koje mu neprekidno izmiče. Žena ga pritiska u vezi sa istim, dok on prisustvuje ispraznim razgovorima ženinih liberalnih prijateljica. Sin se u jednom trenutku gubi sa scene. Svaki od karaktera je, na sebi autentičan način, otuđen i udaljen od drugih karaktera ponaosob, što rezultuje paušalnim dijalozima. Na televiziji, večnom utočištu svakog prosečnog čoveka, monolozi gospodina premijera ironično, vrlo precizno korespondiraju sa beznađem Gospodina R., koje sve više raste. Sve do krešenda, kada tri ubistva prethode samoubistvu u arhitektonskom birou. Čoveka će ubiti rad, takoreći.
„Mladež bez Boga“ nastala je kao Šeparovićeva adaptacija motiva istoimenog romana Edena fon Horvata, antifašističkog autora i knjige „Heroji: Masovna ubistva i samoubistva“ Franka Bifa Bernardija. Nasuprot romanu, koji vodi naraciju iz perspektive liberalnog i humanistički nastrojenog profesora, predstava je u postdramskom obliku logičnu realizaciju dobila tako da bude predstavljena iz perspektive učenika, koji su doslovce samo kontrapunkt – mada u prenesenom smislu i kolateralna šteta – savremenog društva u kom demokratija jede svoju decu, te gde se trenutni uspon istorijskog revizionizma takođe tumači kao reakcija na prezasićenost nametnutom multikulturalnošću. Primarno se fon Horvatov roman bavi naci-jugendom i nacizmom u hitlerovskom obliku, upotrebom motiva karakterističnih za omladinu 21. veka, počevši od scenografije koja je u najvećoj meri simbol sveopšte digitalizacije. Sa druge strane, u viziji Montažstroja „Mladež bez Boga“ ukazuje na realne posledice samoedukacije i informacija dostupnih na internetu.
Kao posledica raspada demokratskih vrednosti, insistiranje na jednakosti guši omladinu, koja sticajem prirodnog razvoja upravo u tom dobu života najviše teži da ostvari svoju individualnost. Dok je u romanu nacizam posledica društvene propagande i učenja u školama, militantni nacionalizam u predstavi Montažstroja je rođen takoreći prirodnim putem: grupa učenika pomenutog profesora deklamuje svoj otklon prema licemerju liberalnih tendencija koje propoveda profesor, da bi to razvitkom predstave preraslo u himnu socijalnom darvinizmu i najposle, terorizmu. Ovi mladi kroz video igre deklarišu svoja načela prirodne selekcije, stvarajući svojevrstan klub – koji nazivaju prema fon Horvatovom romanu, jer „imaju kompleks boga“. Oni su inteligentna manjina, masa je masa zombija – koje treba likvidirati. Iz unifikacije mladog čoveka, koji u doba postmoderne (kada za svaki oblik egzistencije postoji ime proizašlo iz toga da se manjinske grupe identifikuju i nalaze međusobno) ima pristup najrazličitijim informacijama i ideologijama zahvaljujući digitalnom svetu, sledi da je logično da će svoju individualnost istaći kroz adekvatnu ideologiju. Antipopulizam rađa nacizam, nacizam u krajnjem obliku – radikalni individualizam, anarhiju i terorizam. U drugom delu predstave, u kome Mladež bez boga organizuje konkretan teroristički napad na školu, ogleda se manifestacija najdubljeg, a najjednostavnijeg sloja predstave, koji je zapravo ideja iste: kako reditelj Borut Šeparović kaže „Nasilje je tu da bi se čulo šta oni imaju reć.“
Večeras je na programu festivala „Istorija nasilja“ u režiji Tomasa Ostermajera, u produkciji Šaubine am Leniner Plac iz Berlina. Predstava će se odigrati u Pozorištu na Terazijama u 20 časova.
Foto: Marko Ercegović (festival.bitef.rs)
