Akademsko pozorište SKC Niš organizovalo prvi vebinar o (digitalnom) pozorištu i uticaju pandemije na pozorišne umetnike

Akademsko pozorište SKC Niš je na svojoj Facebook stranici organizovalo prvi vebinar, na kome se govorilo o budućnosti (digitalnog) pozorišta, ali i posledicama koje je vanredno stanje ostavilo kako na pozorišnu umetnost tako i na glumce kao pojedince. U aktivnom razgovoru učestvovali su niški glumci Aleksandar Mihailović, prvak drame Narodnog pozorišta u Nišu i nekadašnji umetnički rukovodilac Akademskog pozorišta SKC Niš, i Miloš Unić, glumac Akademskog pozorišta SKC Niš, dok su njihove kolege, takođe učesnici vebinara, pomno pratile razgovor i  imale mogućnost da im direktno postave pitanja. Razgovor je moderirao niški glumac Miloš Cvetković, sadašnji umetnički rukovodilac Akademskog pozorišta SKC Niš.

Kada je reč o spoju digitalnog i tradicionalnog pozorišta, Mihailović je na samom početku razgovora napomenuo da postoji mnogo načina da se tehnologija iskoristi tako da upotpuni teatar, ne skrnaveći ga i dajući mu jedan novi kreativni oblik koji može biti interesantan gledaocu upravo zbog svoje kompleksnosti. Ipak, istakao je da „budućnost teatra bez živog kontakta ne postoji” i da je takva vrsta pozorišne umetnosti nenadmašiva. Osim toga, pozorišne teme koje će biti prisutne u budućnosti, po njegovom mišljenju, ostaće iste i ticaće se aktuelnih problema u društvu, borbe protiv sistema i ukazivanja na njegove nedostatke, međutim, način na koje će one biti obrađivane biće potpuno drukčiji. Upravo u takvom inovativnom pristupu već postojećim i dobro poznatim temama, Mihailović vidi glavnu misiju pozorišta: „Pozorište mora da bude alternativa. Što je vreme brutalnije i primitivnije, to bi pozorište kao alternativu moralo da ponudi komade koji će govoriti o lepoti, dobroti, poštenju”.

S druge strane, mladi glumac Miloš Unić, koji se trenutno nalazi na master studijama u Francuskoj, osvrnuo se na pozorišnu situaciju u toj zemlji i naglasio da Francuska ulaže puno u pozorište, ali i da toliko brine o svojim glumcima da u njoj postoji status „slobodnog glumca” koji neki umetnici uživaju, a on podrazumeva da svaki umetnik sa ovim statusom koji se prijavi na tržište rada godišnje dobija određenu sumu novca koja mu omogućava normalan život, a on je opravdava određenim brojem sati koje treba da provede radeći u pozorištu.

Osim razgovora o profesionalnom aspektu svog života i pozorišnom svetu, pomenuti učesnici vebinarа govorili su i o privatnom, dotičući se razvoja samog pojedinca u do sada neuobičajenim uslovima i njegovog suočavanja sa „normalnim” životom, kome je primoran da se vrati.

Na pitanje moderatora koliko nam je ova situacija pomogla da se vratimo pravim vrednostima i da li ćemo uspeti da istrajemo u njihovom „negovanju”, niški glumci su saglasni da je dvomesečni period izolacije pomogao svima da izađu iz zone komfora, suoče se sa samim sobom i lakše uvide koji su im prioriteti. Međutim, iako je izlaženje iz zone sigurnosti neophodno za uviđanje pravih vrednosti, Mihailović je naglasio da smo skloni zaboravljanju, te da ćemo se nakon određenog vremena vratiti svom starom načinu života, bez preteranog preispitivanja istog. Upravo iz tog razloga napominje i da „promena bilo čega počinje od malih stvari, počinje od nas samih, a ne od velikih zamaha”. Kritikujući otuđenost među ljudima i apatiju, Unić je dodao da je „čovek čoveku postao virus” i da smo neosetljivi na prisustvo drugih ljudi pored sebe, te da ih tretiramo i doživljavamo kao brojeve, što se naročito pokazalo u jeku same pandemije i izveštavanju o broju zaraženih i preminulih. Kao jedan od glavnih uzroka ovakve otupljenosti, Unić ističe činjenicu da „živimo u realnosti distrakcije”, koja se odlikuje nemogućnošću da se održi pažnja i nestrpljenjem kada su u pitanju „sporiji” sadržaji. Ipak, istakao je da je izolacija za njega predstavljala izuzetno kreativan period u kome su nadolazile (i realizovale se) mnoge ideje i zaključio da „samoća ne postavlja pitanja, već daje odgovore”.

Na samom kraju razgovora, učesnici vebinara su se dotakli i teme istine, za kojom se traga ne samo na sceni već i u realnom životu. Govoreći o načinu na koji se istina može spoznati, došli su do zaključka da je neophodno sagledati jednu istu stvar iz više uglova, informisati se iz više izvora, a onda zdravorazumski filtrirati sve informacije i tako doći do istine koja često ostaje zamagljena u „preagresivnom svetu u kome živimo”. „Treba se osloniti na svoj zdrav razum, ali i na razumu treba raditi kako bi on uopšte bio u stanju da donese sud o nečemu“, istakao je Unić.