Tragedija jednog prosečnog detinjstva

Nakon odlaganja izvedbe u martu, predstava „Porodične priče“, u režiji Dragane Đedović, a po tekstu Biljane Srbljanović, premijerno je izvedena 28. februara u Pozorištu „Slavija“, gde je izazvala pravo oduševljenje publike.

Ovaj pozorišni komad na jedan tragikomičan način obrađuje određene (možda i najučestalije?) tipove porodica na ovim prostorima, kroz koje se otkrivaju uvek aktuelni problemi našeg društva: apsolutna podređenost pojedinca sistemu, nepostojanje slobode govora/kritičkog razmišljanja, odnosno nedostatak volje i želje za izražavanjem sopstvenog mišljenja i promenom, rigidno ustrojen patrijarhat koji neminovno vodi fizičkom i psihičkom zlostavljanju...

Glavni akteri priče su deca Milena (Isidora Građanin), Vojin (Nemanja Bajić) i Andrija (Đorđe Kreća), koji u svom svakodnevnom, naizgled bezazlenom „igranju porodica“ – u kome se uživljavaju u uloge roditelja i dece – nesvesno otkrivaju izopačenost odnosa u svojim, ali i tuđim porodicama, prihvatajući već usvojene obrasce kao jedinu „normalnost“. Lik Nadežde (Milica Filić), koji se od samog početka pridružuje već navedenim akterima, zavređuje posebnu pažnju zbog svoje neobičnosti. Iznenada se pojavljujući na sceni, preplašena i zbunjena, devojčica Nadežda ubrzo ulazi u lik psetanceta i postaje neraskidivi deo pomenute družine. Međutim, bez obzira na njenu ljupkost i neposrednost, na kraju samog komada otkriva se sav užas dečje patnje koji se krije iza takvog njenog ponašanja.

Već pri ulasku u pozorišnu salu pažnju publike privlači scenografija, koja nedvosmisleno stvara ambijent ulice zbog „grafita“ ispisanih na crnim vertikalnim platnima, ali i atmosferu bunta i revolucije. Natpisi koji se na njima čitaju, poput „Primitivizam je postao mudar“, „Kad će smak polusveta?“, „Knjige, ne municija!“, pozivaju gledaoce na duboko preispitivanje onoga što će uslediti. Na taj način se prikazuje svojevrstan „sukob“ između ljušture jedne „stvarnosti“, koja se odlikuje željom za promenama i nezadrživim buntom, i suštinske realnosti, prikazane na sceni, a do koje kao da ne dopiru pomenute poruke.

Otac nasilnik koji zlostavlja svoju ženu, ali i sina, žena koja je primorana da se bespogovorno pokorava svom mužu, sin koji po ugledu na oca počinje da zlostavlja sopstvenu majku, „emancipovana“ žena koja svesno zapostavlja svoju porodicu zarad karijere – samo su neki od likova koji se rađaju pred očima gledalaca. Izvanredna snalažljivost mladih glumaca na sceni, koja se ogleda i u njihovim  hitrim promenama najrazličitijih uloga i njihovom vernom oživljavanju, dodatno doprinosi dinamičnosti čitavog komada. Ovakvi prikazi disfunkcionalnih porodica, koje neminovno vode tragičnosti, prožeti su humorom, koji na svojevrstan način ublažava gorčinu čitave radnje. Osim toga, može se činiti da patologiju samog društva prikazanu na sceni ublažava i činjenica da se ona posmatra iz perspektive dece, te da dečji pogled na svet u određenoj meri umanjuje surovost tog istog sveta. Međutim, imajući u vidu da su upravo deca ta koja se suočavaju sa svim izopačenostima društva, koje nesumnjivo ostavljaju strahovite posledice na njih same, dovodi tragičnost komada do vrhunca. Uništavajući detinjstvo – koje bi trebalo da bude najbezbrižniji period u životu svakog pojedinca, ključnog u formiranju njegove ličnosti – društvo satire čitave generacije, prilagođavajući ih sopstvenim (ne)moralnim vrednostima. Tako i deca od pasivnih posmatrača postaju aktivni učesnici u poremećenim odnosima ulazeći u uloge svojih roditelja, a pojedine žrtve se vremenom i same preobražavaju u nasilnike.

Prikaz poslednje porodice, u kojoj roditelji (misle da) ispraćaju svog sina u inostranstvo, jedini je koji se ne zasniva na patološkim porodičnim odnosima, ali se tragedija te porodice ogleda upravo u njenoj nemogućnosti da opstane u jednom tako nakaradnom sistemu. Lik sina koji odlučuje da ih napusti, napuštajući pri tom i ovaj život, postaje svojevrstan simbol tragičnog „junaka“, koji, iako bez krivice, potisnut očajanjem, ne pronalazi nijedan drugi način da opstane u takvom okruženju.

„Porodične priče“ su kompleksan pozorišni komad koji na surovo realan način prikazuje tragediju jednog društva utemeljenu na tragedijama dece; društva koje u korenu iznova i iznova truli, donoseći uvek iste, trule plodove. I dok hipnotisano posmatramo taj circulus vitiosus sopstvenog usuda, ostaje nam da se zapitamo koliko smo i sami hrabri i voljni da iz njega iskoračimo, a da nas to ne košta života.

Foto: Jelena Petrović (hocupozoriste.rs)