Smešno je vreme, smej se

Novu sezonu Narodnog pozorišta u Somboru otvorila je premijera predstave „Protekcija” krajem septembra. Predstavu je režirao Milan Nešković, koji je već poznat po dobroj saradnji sa somborskim ansamblom i publika je upoznata sa njegovim likom i delom. Ovo igranje ipak nije bilo pravo probijanje leda, s obzirom na to da predstava uključuje koprodukciju somborskog teatra i „Grad teatra” iz Budve, te je crnogorska publika imala čast da prva pogleda izvođenje Nušićeve drame.  

Kako je to Nušić najbolje znao, da kroz komedije lika ili situacije prikaže anomalije društva kojem i sami pripadamo, tako i ova predstava nije samo puko zasmejavanje i razonoda nego je i podsećanje da vreme teče, a čini se da se ništa ne menja. Lako je primetiti da se ova predstava umnogome razlikuje od pređašnjih Neškovićevih radova, pa se može i reći da njegov rad na komedijama doživljava neku vrstu gradacije. 

Kao i u „Galebu”, neizostavna je scenografija svetlih boja, koja stvara osećaj toplog doma i uz nju je lakše upustiti se u komične dijaloge likova. Kako bi se bolje videli prelazi između činova odvojenih porodica, vrše se minimalne izmene scenografije uz muzičke prelaze Dude Buržujke i Staše Blečić, koja uz saksofon posebno intenzivira romantične scene između likova i čini predstavu još neuobičajenijom.  

Pratimo porodice predsednika suda Aćima (Saša Torlaković) i ministra (Ninoslav Đorđević) i njihove isprepletane odnose. U zemlji punoj korupcije jedini način da se konkretan posao uradi jeste na neki način približliti se organima vlasti koji imaju moć.  U starom patrijarhalnom vremenu ozbiljni razgovori bili su predodređeni isključivo za muškarce,  pa su njihova ćerka Julka (Ana Rudakijević) i žena Saveta (Biljana Keskenović) uvek bile oterane iz prostorije. Biljana Keskenović nam sa lakoćom pokazuje zašto je zaslužno prvakinja drame. Njenom liku u velikoj meri fali neka vrsta autonomije, sa kojom će moći na pravi način da pokaže svoju snagu i sposobnosti. U  dogovorima sa ministrom preprečuje se niko drugi do njen i Aćimov sin Svetislav (Lazar Nikolić). Aćim i njegov brat Manojlo (Srđan Aleksić) pokušavaju da spreče Svetislavovo mešanje u odnos sa ministrom. Lako uviđamo dve sukobljene strane gde jedna misli „svojom glavom”, a druga svoje poštovanje prema državnim službenicima zasniva  na koristi.  

Svetislavljevi govori na izuzetno kvalitetan način prikazuju konkretan način borbe i hrabrosti da se kao mlad čovek sukobljava sa ljudima koji odlučuju o njegovoj sudbini. Veza sa ministrovom ćerkom Draginjom (Maša Labudović) postaje savremeni „Romeo i Julija” zabranjene ljubavi i ovaj deo predstave puno govori o neprekidnoj vezi ličnog i poslovnog života i šta to znači razumeti svrhu svog posla. Vanvremenski Nušić može se razumeti i danas u svetu sa vrlo malo tačnih vesti i  gomilom ulagivanja i neiskrenosti.  

U ministarskoj kući upoznajemo nove likove poput Perside, ministrove sestre (Ivana V. Jovanović), nesuđene romantičarke koja u kancelariji svoga brata traži budućeg muža. Tamo upoznaje Savu Savića (Stevan Vuković), Crnogorca činovnika, čiji humor potpuno preplavljuje celu predstavu i tera publici suze od smeha. Njihova veza izbacuje iz koloseka prethodnu ozbiljnost drame i stvara talas pozitivne energije, koja prelazi na gledaoce. Čak se i neke tragične scene pretvaraju u komične, kada gledamo fantastičnu glumu Ane Rudakijević, čija junakinja razmaženo cvili jer su njen ugled i sklapanje braka poljuljani. 

Ono što dugo nismo videli u teatru, a definitivno fali, jeste više scena poput priče Mladena Đurića (Miloš Lazić) i Jovanke (Julija Petrović). Bez grubosti i primitivizma, jednim lepim i davno zaboravljenim romantičnim pristupom vidimo jasna osećanje dvoje mladih koji se prepoznaju u masi ugovorenih brakova iz koristi. Savršena paralela Julke, koja na brak gleda kao neizostavni sledeći stepenik u životu, Jovanka teško procesuira osećanja koje sreće po prvi put. Bežeći od svog tog sveta, potpuno slučajno i iznenada upoznaje čoveka koji je „dirne u srce”.  

Zato  ova predstava na osvežavajuć način objedinjuje više pozorišnih žanrova i podseća nas zašto svi toliko volimo teatar. Njegova najveća čar je fleksibilnost da se iz „obične komedije može reći sve”. Katarzičan smeh samo je jedna stavka ove rediteljeve interpretacije drame. Upečatljivom završetku predstave doprinosi muzička etapa Dude Buržujke, koja postaje Neškovićev zaštitni znak. Kroz čitavu predstavu, svojim originalnim pesmama komentariše tok drame, ali u isto vreme i ubrzava tempo i čini da gluma teče u „određenom ritmu”. Na samom završetku kroz muziku dobijamo poruku o važnosti da vršimo promene u svom okruženju i da nije tačno da već vekovima krućimo po istoj putanji već imamo mogućnost borbe. U samom centru scene pronalaze se Persida i Manojlo i na smešan način stvaraju vrlo estetki lep kraj paleći šrafcigerom sijalicu i dok traje muzika, uz gašenje svetla, ostaje da svetli samo ona, kao neka nova iskra ljubavi koja se rađa na kraju drame. Kraj drame je samo početak neke nove priče. Zato završni stihovi daju fokus na to da je život večnog nezadovoljstva samo naš lični izbor i podstiču publiku da se smeju, jer smeh leči.