Isuviše dugo sam zazirala od ponovnog ulaska u pozorište, ne želeći da prihvatim kao moguću korelaciju obavezno nošenje maski i osećaj udobnosti. Pozorište povezujem sa sigurnošću, zbog čega nisam htela da krpa na licu poremeti moj ritualni sklad. Ipak, mjuzikl „Sa druge strane jastuka” učinio je svojim dvosatnim izvođenjem da, barem na jedno oktobarsko veče, zaboravim na otuđenost naših života i upustim se u priču o ljubavi koja se može smestiti u bilo koji vremenski okvir, a svoj začetak pronalazi u Beogradu osamdesetih godina dvadesetog veka.
Radnja prati Tamaru, mladu umetnicu, koja je u konstantnom sukobu sa svojom okolinom jer je ona vidi isključivo kroz prizmu prolaznih kategorija - lepote, dobrostojeće porodice i buntovničkog šarma. Ona oštro osuđuje ovakvo degutantno, gotovo plastično taksativno sužavanje njene ličnosti, zbog čega formira gordu ljušturu svog identiteta, ne bi li se sačuvala. Potreba da se odupre ukalupljivanju i nerazumevanje koje usleđuje, predstavljaju nit koja tera na preispitivanje sopstvenih postupaka one koji su mislili da će ih sedenje sa druge strane reflektora učiniti manje ranjivim. Ali, šta kada se pojavi neko ko uspe da probije naš štit sigurnosti? Za Tamaru će to biti Boža, ulični svirač, dijametralno suprotan njenom imaginarnom prototipu srodne duše. On je ostavlja pred dilemom - nastaviti odabranom životnom stazom ili prežvakati ponos? Ipak, suludo bi bilo pomisliti da je Tamara jedini akter koji trpi Tantalove muke, jer se Boža suočava i sa onom ne tako slatkom mukom, pitanjem finansijske egzistencije.
Međutim, ova simpatična ljubavna priča samo je kostur mjuzikla „Sa druge strane jastuka”. On je koncipiran da bude spektakl - Jug Radivojević na scenu smešta glumce, plesače, orkestar i hor u isto vreme! Brojnost umetnika doprinosi pompeznosti, međutim, orkestarska bina, koja podosta smanjuje kapacitet scene čini je oku skučenom, zbog čega se stvara utisak da su izvođači naslagani poput domina. Balans između svedenog scenografskog rešenja i mjuzikla kao takvog prave ekscentrična šminka i kostimi - upečatljiva paleta boja, šljokice i smele kreacije fino koordiniraju sa scenskim pokretom. On je bitan aspekat, imajući u vidu da pokret, kao reakcija tela na dodir, osećaj, pogled, nekada iskrenije govori od reči. Ovo postaje očigledno u sceni gde Tamara i Boža jedno drugom saopštavaju svoja osećanja, ali ne govorom, već telesnom komunikacijom, što dodatno boji taj čin. Pokret glumaca nenametljivo „pojačavaju” koreografije plesača - dovoljno suptilno da zaintrigiraju, a da ne preuzmu vođstvo.
Istovetnu ulogu ima i muzika - iako sam naslov insinuira da mjuzikl počiva na najupečatljivijim numerama Bajagine karijere, poput „Dvadesetog veka” i „Bam bam bam”, songovi ni na koji način nisu njhove replike, jer je Aleksandar Sedlar učinio maestralan posao pri izradi aranžmana. On pronalazi srž svake pesme i ističe je, čime nastaju aranžmani u pravcu džeza i popa, ali i aranžmani namenjeni ženskom vokalu. Ovime je dobijena fragmentarnost dinamike samog mjuzikla, jer pravac odvijanja radnje postaje direktno uslovljen narednim songom.
Dužnost koju sam osećala prema ovom mjuziklu već pri izlasku iz sale jeste demistifikacija njegove ideje - „Sa druge strane jastuka” nije mjuzikl za ljubitelje Bajagine muzike, već za ljubitelje mjuzikla. Kvalitet jednog procenjujem prema tome jesu li mi noge i osmeh zaigrali pre nego što je tu radnju moj mozak procesovao kao očiglednu. Ovaj mjuzikl je pak izazvao više od toga - podsetio me je na prve predstave koje sam odgledala kao dete, zbog kojih sam bila opominjana jer nisam mogla da sedim od uzbuđenja i koje su mi usadile ljubav prema pozorištu, mnogo postojaniju od bilo kakve maske na licu.
Foto: Pozorište na Terazijama
