Ljubiteljima Hičkokovih filmova naslov „39 stepenika” već je poznat. Britanski filmski institut proglasio ga je čak četvrtim najboljim britanskim filmom svih vremena. Međutim, zasluge za priču ipak pripadaju Džonu Bakenu, koji je napisao istoimeni roman dvadeset godina pre nego što je Alfred Hičkok snimio film. Kada je već ova pripovest naišla na tolike simpatije publike, bilo je vreme da se oproba i kao pozorišni komad. Tako je priča o 39 stepenika stigla na scenu beogradskog pozorišta „Boško Buha”.
Kada su se svetla u pozorišnoj sali ugasila, od publike se preko razglasa tražilo da se okrene i da pogleda iza sebe, a onda nam je Andrija Milošević saopštio da se iza nas ne dešava ništa, te da nema potrebe da se okrećemo. Blagi smeh se proširio salom. Predstava je počela, a ispred nas se sada pojavio Viktor Savić, koji je izgledao kao pravi glumac film noara. On tumači glavnu ulogu, odnosno sredovečnog muškarca, Ričarda Haneja. On će u pozorištu slučajno upoznati jednu damu kojoj će biti potrebna pomoć, a za koju će se ispostaviti da je zapravo tajni obaveštajac. Međutim, ona će biti ubijena, a glavni osumnjičeni će biti niko drugi do sam Ričard. Naglasak priče se sada premešta na bekstvo glavnog junaka od organa vlasti koji su uvereni da je upravo on krivac za smrt Anabele Šmit.
Da se sada ovaj moj izveštaj ne bi pretvorio u prepričavanje cele predstave, neću dalje govoriti o samoj radnji, ali volela bih da naglasim da vas ništa ne može pripremiti za ovu predstavu. Naime, glumački ansambl čine Viktor Savić, Anastasia Mandić, Goran Jevtić i Andrija Milošević, koji se stalno smenjuju na sceni i koji gotovo svaki put tumače nekog drugog lika. Ovo, zajedno sa improvizacijama koje glumci izvode, izaziva određenu dozu haosa na pozornici koji pojačava komični karakter predstave.
Taj haos na sceni međutim, nekada postane previše haotičan. Improvizacija može biti odličan način da glumac približi predstavu publici, ali kada ona izmakne kontroli, gledaoci će izgubiti nit fabule i sve će se pretvoriti u prazno pričanje. To nije u potpunosti slučaj sa ovom predstavom, ali na momente se može desiti da vam misli odlutaju, jer vam više nije jasno ko su ti likovi na sceni – odakle su došli, kuda idu i da li je to što govore zapravo bilo u prvobitnom scenariju. Ipak, uzevši u obzir da se predstava igra već gotovo čitavu deceniju, donekle je razumljivo da se ovakve stvari dešavaju, jer nikako nije lako održati predstavu aktuelnom i posećenom toliko dugo. Često komedije mogu dati glumcima veliku slobodu u improvizaciji, ukoliko to umeju valjano da rade. Zato je svako izvođenje ove predstave drugačije, pa ćete svaki put izaći sa drugačijim utiskom od prethodnog.
Radnja se odvija početkom dvadesetog veka, tako da i scenografija pokušava da dočara taj period. Na sceni se nalazi malo rekvizita koje glumci premeštaju u toku scena, što otvara potpuno novo polje za komične situacije. Korišćenje pozadinske projekcije se takođe pokazalo kao odlično rešenje nekih scena. Treba staviti akcenat na kostimografiju za koju je bila zadužena Jelena Stokuća, koja ne samo da fantastično oslikava period u kom se priča odigrava, već i doprinosi karakterizaciji likova. Kostimi Ričarda Haneja odražavaju njegovu odlučnost, sposobnost i spremnost na delanje, dok, recimo, kostimi Anabele Šmit stavljaju u prvi plan njenu tajnovitost i intrigantnu prirodu.
Ovo nije predstava koja nosi značajne i katarzične poruke, pa o njoj svakako nećete dugo razmišljati. Međutim, ukoliko volite lak humor ili vam treba nešto što bi vam skrenulo misli sa svakodnevnih problema, ako možda želite nekoga da uvedete u svet pozorišta na „bezbolan” način – onda je izvesno da je ova predstava prava za vas!
