U Novosadskom pozorištu/Újvidéki Színház 12. januara je odigrana premijera predstave „Idiot”, u režiji makedonskog reditelja Andreja Cvetanovskog, a rađena po istoimenoj dvotomnoj knjizi neprikosnovenog ruskog pisca Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. „Možda je”, kako je jedan od dramaturga ove predstave, Robert Lenard, rekao „ovo najbolji ikada napisan roman u istoriji književnosti”. Reditelj je uoči premijere poželeo da njegova predstava učini da publika shvati suštu čistotu glavnog junaka i oseti njegovu ljubav i dobrotu, a direktor pozorišta, Valentin Vencel, nakon pretpremijere, izjavio je da je ovo veliki povratak dramskom u odnosu na postdramski teatar. Njihova osećanja i želje su se obistinile. Zbilja, tokom više od tri sata gledanja predstave, koja ovaj snažan roman pretače u pozorišnu radnju, zvuke, slike, pokrete, sve vreme imate osećaj da vam je pred očima nešto mnogo, mnogo veće od vas samih (i samog književnog dela i samog pozorišta). Događa se metajezik, metatekst, metapozorište – metafizika.
Reklo bi se da je ovo priča o svetu punom zlih i prljavih duša, ali to nije istina. Ovde se govori o onoj jednoj čistoj koja potpuno nalikuje duši deteta. Ovo je priča o idiotu. Knez Lav Nikolajevič Miškin je onaj koji može da vidi tračak dobrote u svakom čoveku. Lice puno vere. Onaj koji se smeška kad navije svoju muzičku kutijicu, kojem se svi smeju, zato što ga ne shvataju. Njegova moć je da velikodušno pruža ljubav i poseduje imanentnu želju da pomogne svakom, naročito najzakaljanijem, aristokratskom staležu ondašnjeg Petrograda. Naivan i nevin lik dobrog Miškina pun je empatije, on ne voli iz ljubavi, već iz sažaljenja. Što se na čoveku vidi veći greh i strašnija muka, to Miškin u njemu prepoznaje čistiju dušu, sakrivenu, zapretenu zlom, duboko unutra. U borbi sa ljudskim vetrenjačama i teškim bolestima, protagonista predstave, sam, vodi bitke za koje celokupni ljudski rod nikada neće biti spreman.
Scenom scenografa Sergeja Svetozareva, prepunom ogledala, odraza, tamnih senki, ramova kroz koje se prolazi, prolaza iza kojih iščezavaju i ponovo se ukazuju ljudi (kao duhovi), sve pojačano fantastičnom autorskom muzikom Dimitra Avdonovskoga, vlada melanholija. Široka velika scena Novosadskog pozorišta je aristokratska kuća ili vrt, sa brojnim prozorima i vratima koji stvaraju efekat ogledala. U samom centru bine je veliki krst. Priče nesrećnih bića, očajnika, periodično bude u gledaocima iluziju sreće koja prerasta u stvarnu tugu, pa u bes i tako naizmenično i neprestano. Sve to kroz predstavu prati zaprepašćujuća tehnika, rečita igra (unutrašnje ljudske) tame i svetlosti i uzbudljivi scenski pokreti Jovane Rakić, naročito kad su u pitanju ogovaranja, spletkarenja, skandali visoke aristokratije koja se predstavlja kao da je časna, a puna je gada. Ali, pre i iznad svega, pred nama su očaravajući glumci Novosadskog pozorišta, skoro čitav ansambl, koji su književnim licima podarili svoja tela i duše i koji, zasigurno, nikoga nisu ostavili ravnodušnim. Tu su raskošne kreacije, tehnika i talenat brojnih, među kojima, s razlogom, valja izdvojiti veliku četvorku protagonista: Gabora Ponga kao kneza Miškina, Gabrijelu Crnković kao Nastasju Filipovnu, Roberta Ožvara kao Rogožina i Judit Laslo u ulozi Aglaje Jepančin.
Svi ti ljudi među koje je zašao Miškin došavši iz Švajcarske, sa duševnih lečenja, potpuno čist i čedan, bez igde ikog svog, lažnih su ličnosti i persona prepunih ponosa i ni ne tragaju za uzrocima sveobuhvatne zlobe koja ih je zaposela. Čini se da je to deo njihovog identiteta, nekog genetskog koda. Gabor Pongo kao knez Miškin svojim pojavljivanjem sve oko sebe menja. Da, pronašao je i iznedrio na sceni čisto srce i dušu onog koji ne shvata krivicu i poput deteta, naivno, deluje na sagovornike da se otvaraju do dna svoje duše. Uprkos silnom odupiranju svi se oni uz pomoć Miškina potpuno ogoljavaju i cepaju čvrste slojeve svoje kože po cenu smrti kao kazne. On iz njih izvlači ono „najgore” – njihovu unutrašnju dobrotu, ma i najmanji njen ostatak, kojeg se plaše. On je taj koji priča iskreno i ne stidi se svojih emocija. On sve prašta. On je taj Idiot. Neshvaćen zato što ispravno postupa, bez imalo sujete, pretenzija i koristoljublja. On je taj što leči slomljena srca i, istovremeno, stvara nove nesreće baš zbog istine koju podstiče kod svih oko sebe. Mračno prokletstvo ovog društva rađa nove mržnje čiji je jedini svedok Miškin. On će i da pati zbog svih njih i umesto njih, nastojeći da okaje njihove grehe. I sve je to, svetlost u tami, Pongo odigrao neusiljeno, potpuno iznutra: dete, idiota, spasitelja.
Najcrnji mrak, najgori od najgorih je u i romanu i predstavi Rogožin, u odličnoj glumačkoj interpretaciji Roberta Ožvara. Bogati sin mrtvog oca, jak karakter, a krajnje slab na Nastasiju Filipovnu. Iako je kod njega ljubav iskrena, ona se kupuje novcem. Rob je svoje strasti. Sudbina mu je da Nastasju želi samo za sebe, dok se ona ni po koju cenu ne da posedovati. Duboko je nesrećan jer je nevoljen, usamljen u vlastitoj koži i rođenoj kući. Tužan život provodi pod maskom raskalašnosti i samopouzdanja. Prijateljstvo sa Miškinom pokazaće mu čistotu makar i najmanje krhotine vlastitog srca, pružiće njegovoj duši duboku konekciju sa verom, kajanjem i molitvom i pored toga što je kadar da izvrši zločin i što će ga i izvršiti. Scene u predstavi u kojima su ova dva lica, ova dvojica vrsnih glumaca, duboko se urezuju u duše gledalaca, svetlost i tama jedna kraj druge i/ili jedinstvo suprotnosti.
Robert Ožvar je za naš portal, na pitanje čime se rukovodio u kreiranju svog lika, izjavio: „Rogožin je žestok, vatren i vrlo emotivan. Njegovo raspoloženje u milisekundi može da se promeni za 180 stepeni. Velika projekcija mu je da se oženi Nastasjom i sve bi dao za to. Mrzi i osuđuje licemerne aristokrate. U formiranju ovog karaktera sam se oslobodio svojih granica. Rogožin i ja smo isti arhetip i to mi je omogućilo da na sceni iskoristim i pojačam sve svoje neiskorišćene sirove osobine.”
Između svetla i tame ili u samoj srži – Gabrijela Crnković kao neukrotiva Nastasja Filipovna. Ranjena zver odmalena, posrnula žena, a ponosna da ponosnija biti ne može. Hrabra, istinoljubiva, neviđeno lepa, na čijem se licu vidi da je u životu strašno propatila. Ona, bludnica, biće nezaustavljiva u razotkrivanju lažnog sjaja, lažnog morala tih vajnih aristokrata, koji se zgražavaju nad njom, a sto puta su od nje gori. Nijednog trenutka neće propustiti da im istinu saspe u lice i pokaže svoje gađenje nad njima. Heroina Nastasja Filipovna u telu i sa dušom glumice Crnković dobila je tačno izbalansiranu materijalizaciju te krhke snage i gordog posrnuća, razapeta, strasno željena od Rogožina, duboko zbog svoje patnje voljena od Miškina.
A Aglaja koju glumi Judit Laslo? Ona je neobična, detinjasta, čedna devojka željna ljubavi. Svojim kapricima izražava ljubomoru koja prikriva njenu tugu, dok ljutnjom prikriva ljubav. Od svih ljudi ona je najbliža Miškinu, što čini njenu naklonost najmanje vidljivom u njegovim očima. Lepa je skoro kao Nastasja Filipovna. Ipak, ona je čvrsto uvezana u sav sjaj (zapravo bedu) onovremene visoke ruske aristokratije, staleža kojem pripada.
Priča, kao i predstava, izuzetno je teška. Zaumna. Postajemo svesni šta se dešava sa druge strane ogledala. Tamo ima Boga, i nisu samo bezdušne grimase. Igra sa dimom i vatrom, spaljivanje debelog svežnja novčanica, ispunjavaju vazduh mističnošću, pitanjima čije odgovore možda ne smemo znati. Dostojevski nas svojom dubokom psihologijom ljudske duše vodi u svet (nema ničeg fantastičnijeg od stvarnosti) gde su svi ljudi dobri i zatrpani zlobom. Novosadsko pozorište nas vraća klasicima i tradicionalnom teatru. Gabor Pongo preispituje našu dobrotu. Reditelj nam, idući tragom književnog predloška, predstavom suptilno postavlja brojna pitanja o našoj duši. Postoji li neko ko se može poistovetiti sa likom Lava Nikolajeviča Miškina? Postoji li takav idiot? Postoji li takav bezgrešan čovek? Jesmo li vredni sažaljenja? Ima li nade za nas? Ima li vere u nama?
Foto: Novosadsko pozorište i Andrej Cvetnovski
.jpg&w=384&q=90)