Kada bismo vam rekli da predstava traje preko dva sata, da scenografiju predstavlja jedna kocka i nekoliko fotografija koje se smenjuju na video-bimu, a da delo izvodi samo jedan glumac, da li bismo vas ubedili da posetite pozorište? Verujem da ne bismo…
Sada kada vam saopštimo da se na Novoj sceni Zvezdara teatra ova predstava igra preko dve godine, a da je i dalje samo čudo doći do karata kako biste je odgledali, stvorili bismo u vama želju da saznate kakva se to magija dešava na tim „daskama koje život znače”.
Predstava „Knjiga o Milutinu” u režiji Egona Savina, koju maestralno izvodi Nenad Jezdić, jedno je vanvremensko antiratno delo. Ona je adaptacija prvog dela istoimenog romana, pisanog od strane Danka Popovića, o stradanju srpskog naroda u Prvom i Drugom svetskom ratu. Od prve replike u predstavi shvatate da „ovo nije lekcija iz istorije, već doživljaj rata jednog običnog seljaka”. Kako predstava odmiče, počinjete da osećate teskobu i potpunu besmisao ratova, da biste na kraju osećali bes. Bes jer „zarad neke daleke braće, moja braća izginuše”, bes jer samo nečiji sinovi živote gube, dok oni drugi na rat pozivaju.
„Lažu oni koji kažu da je narod k’o i trava – kosiš ga, a on se podmlađuje!”, uzvikuje Milutin ljutito! Da li je onda svaka ratna pobeda zapravo Pirova? Sedeći u toploj sali, vi imate doživljaj da prelazite „arnautske planine”, napokon dolazite do mora i taman kada pomislite da ste sada na sigurnom, kada se lupanje u grudima polako usporava, shvatate da treba preći planinu na kojoj nijedna vojska do sada nije ratovala – Kajmakčalan.
Prigušena svetla i samo jedna siva kocka na koju Nenad Jezdić povremeno sedne, više je nego dovoljna scenografija da vam prenese sve prepešačene kilometre namučenog naroda. U opancima koji su mu „srasli sa nogama” i šajkačom koja „na barut miriše”, imate osećaj da Jezdić gleda samo u vas. Lik Milutina Jezdić dočarava k’o jednog običnog čoveka sa sela, koji iako nema formalno obrazovanje, poseduje šire poglede na svet od većine visoko školovanih ljudi. Kroz njegov setni pogled vidite sudbinu svih srpskih seljaka nateranih na rat koji nisu želeli, niti su razumeli. Drhtavim glasom, povremeno i sramežljivo, ali toliko britko, govori značajne životne istine, navodeći vas da ih u sebi ponavljate, nadajući se da ih nikada nećete zaboraviti. Veliko je majstorstvo držati pažnju publici preko dva sata, dok igrate sami na sceni. Velika je i odgovornost na nama, kao gledaocima, da ne zaboravimo sve što smo od Milutina Ostojića naučili.
Ovo nije predstava koja želi da pripoveda narativ žrtve. Ovo je delo koje se trudi da objasni univerzalnost teme rata i svu njegovu besmisao. Ovo je delo koje nam je danas, više od veka kasnije, nikad potrebnije. Ovo je otvaranje očiju svima onima koji misle da zarad ideala, treba u rat kretati, jer mnogo je opasnije „kad se zableneš preko planine i gledaš nebesa, a ne vidiš svoga praga i šljemena”. Sada, kada je rat svuda oko nas, kada je polarizacija samog našeg društva toliko jaka da se oseća u svakodnevnom životu i kada je narativ „naših vođa” u potpunoj suprotnosti sa pomirljivim, baš danas moramo razumeti da u ratu gine običan narod, a ne vođe.
Ovo je predstava o životu jednog običnog čoveka i njegovoj potrebi da ljubav ponovo uzme primat u društvu.
Foto: Nikola Vukelić.
