U Malom pozorištu „Duško Radović” 11. februara premijerno je izvedena predstava „Utopija”, specifična upravo po tome što predstavlja rezultat radionica na kojima su tinejdžeri analizirali brojne društvene probleme i sami glumili u njoj. A šta se to dešava sa društvom kada forma počne da dominira nad njim i da oblikuje njegovu suštinu?
U svet mladih 21. veka uvodi nas digitalna scenografija na samom početku komada – projekciono platno na kome se prikazuju ljudski obrisi, koji se uz ritam muzike iz pozadine naizmenično približavaju publici, a potom i udaljavaju od nje. Stupanjem tinejdžera na scenu otpočinje dinamičniji tok narativa, koji biva ispresecan songovima u njihovom izvođenju i na taj način tematski raščlanjen. Muzika postaje neraskidivi deo scene (ali i način iskazivanja bunta), te čitav pozorišni komad na momente podseća na mjuzikl. Pa ipak, ono što uozbiljuje ovakvu pozorišnu formu koja odiše živom i razigranom atmosferom jesu teme u kojima su mladi glavni akteri. Velike kocke koje često nose sa sobom, slažu, preslažu ili koriste za sedenje, aludiraju na prekrajanje njihovih životâ (a možda predstavljaju i simulaciju pokušaja „građenja” utopije?). Sopstvena iskustva iz porodice i škole oni oživljavaju na sceni, gde nastupaju ne kao glumci, već kao prenosioci važnih poruka – njihove reči, izgovorene pred publikom, postaju autentična i lična svedočanstva o problemima sa kojima se susreću u svakodnevnom životu, dok se scena za tren pretvara u medij za prenošenje njihovih poruka, odnosno u svojevrstan most između „sveta mladih” i „sveta odraslih”.
Centralni deo narativa jeste „opstanak” deteta/tinejdžera danas, koje u odnosima sa roditeljima i nastavnicima uočava svu složenost, ali i apsurdnost društva i njegovih sistema. Upravo se iz tih korelacija i rađaju pitanja koja se tiču položaja žena/majki u društvu, vršnjačkog nasilja i njegovih posledica, rigidnosti (i neuspešnosti) školskog sistema, odlaska (ili bolje rečeno „bega”) u inostranstvo, neumerenog korišćenja društvenih mreža, prihvatanja različitosti, nedostatka empatije... Audio, ali i video snimci kojima se dopunjuje radnja na sceni dodatno doprinose uverljivosti čitavog komada, postajući neosporan dokaz o aktuelnosti pomenutih tema. Međutim, da li to znači da, živeći u svetu u kome se realnost ne poklapa sa njihovim viđenjem utopije, mladi ostaju zbunjeni i nezadovoljni, tj. pasivni u svem tom bunilu? Ili pak upravo u takvom sistemu raste njihov bunt, poriv za promenom? Bilo kako bilo, kroz verodostojnost svega izrečenog daje se prilika svakom tinejdžeru da se identifikuje sa onima koji su na sceni.
Predstava „Utopija” je svojevrstan krik mladih, onaj glas koji i škola, ali i celokupno društvo uspešno (ili bezuspešno?) ućutkuju. Ovo je kratak pozorišni pregled životâ male i velike dece, ispunjenog najrazličitijim (često i problematičnim) sadržajem, a koji paradoksalno vodi osećaju praznine i večitoj čežnji za promenama. Ako nam je za utopiju i potrebna nova planeta, a samim tim i novo društvo, da li to znači da smo kao pojedinci previše okoreli u svojim manama da bismo se menjali nabolje ili smo jednostavno nezainteresovani i suviše lenji za njihovo iskorenjivanje – ostaje nam da saznamo u rovarenju po sopstvenoj ličnosti.
Foto: Belkisa Abdulović; preuzeto sa sajta: rs.n1info.com
.jpg&w=384&q=90)
