Najprijatniji uslov za molitvu jeste samoća. Baš tako se i osećaju ljudi koji su prošli kroz tragediju Černobilja, a koje je Svetlana Aleksijevič spojila u svom romanu glasova Černobiljska molitva, dok su ih diplomirani studenti glume sa Akademije umetnosti u Novom Sadu u klasi prof. Jasne Ðuričić, oživeli na sceni i ispričali njihova najstrašnija i najintimnija sećanja.
Kroz čak dva i po sata mladi glumci Aleksandar Sarapa, Aleksandar Tobdžić, Nikola Štrbac, Strahinja Puškarević, Aca Lazin, Darija Vučko, Jelena Lončar, Anđela Pećinar i Andrijana Đorđević maestralno drže prikovane poglede ka sebi i donose nam skup monologa ispreplitanih traumama, sovjetskom politikom, (ne)ljudskošću i nepravdom. U jednom kvadratu ispunjenim peskom i sa nekoliko predmeta iz svakodnevnog života, koji izgledaju kao zapečaćeni u vremenu, oni sede u polukrugu i gledaju nas. Pričaju nam neispričane delove jedne od najvećih ljudskih katastrofa sa suzama i besom u očima. Kako su umirali oni ozračeni, kako su tretirani oni preživeli i šta nauka i politika o tome imaju da kažu? Odgovori na ova pitanja ne samo da postaju univerzalni i primenjivi i na današnja dešavanja, već nas opominju da i posle skoro 40 godina neke stvari ostaju iste. To je prokletstvo zemalja koje su na ovaj ili onaj način bile uključene u nekadašnje političke režime i klica u našim slovenskim mentalitetima koju ni ti ljudi tada, a ni mi sada nismo uspeli da promenimo. Na sceni Bitef teatra odzvanjali su glasovi junaka, žrtava, vojnika, naučnika, evakuisanih i preživelih koji lede krv i ostavljaju težinu na grudima posle izlaska iz sale. Njihov dom ostao je ograđen bodljikavim žicama sa ogromnim znakovima zabrane prilaska, ali posle odslušanih ispovesti shvatamo da su i ti ljudi, nebitno kojoj gorenavedenoj tituli pripadali, ostali ograđeni istim tim bodljikavim žicama gde god se u državi ili svetu nalazili, i to ne zato što su to sami hteli, već zato što smo ih mi napravili čudovištima.
Mesec nezavisne scene definitivno je otkrio nove nade našeg glumišta. Izvedba predstave sa ovako teškom i osetljivom temom spada u izuzetno zahtevne poduhvate. Pričati samo monologe dva i po sata i pritom sve vreme držati pažnju publike je ove, tek stasale umetnike, učinila vrsnim profesionalcima koji će tek koračati našim scenama. Ispred publike potekle su suze ali i iskreni osmesi koji na momente trgnu publiku i daju im trenutak da predahnu. Tokom cele predstave, kao vodeći motiv, svako od glumaca ima knjigu Černobiljska molitva i čvrsto je steže kao neki religijski predmet. Na maloj sceni, dodatno smanjenoj kvadratom peska koji glumci simbolično ne napuštaju, sa prigušenim svetlima i originalnim snimcima vesti koji se čuju u pozadini, devet osoba, dosledno odevenih vremenu iz kog su došli, izvodi možda i jedan od najtežih glumačkih zadataka - predstavu bez sukoba, predstavu koja poprima oblik ispovedaonice u kojoj glumac nije jedan na jedan sa partnerom, već jedan na jedan sa publikom.
Černobilj zvanično nije rat već nuklearna katastrofa koja se posmatra kroz oči naučnika, fizičara i hemičara. Međutim, ako pažljivo slušamo i promenimo percepciju, čućemo iskrene zaključke običnih ljudi koji kažu da rat nisu zamišljali ovako, da je rat ranije bio puška i bombardovanje. Sada, posle ove tragedije, oni više ne misle tako. Sve preživljeno od tog 26. aprila 1986. godine za njih će biti rat koji nikad nije dobio svoje primirje. Rat za svoje najbliže, rat za svoj identitet. Rat u kom ne držite pušku u rukama, već gas-masku na licu.
