„Ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin, upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica, kazniće se zatvorom od pet do dvanaest godina”, kaže prva tačka člana 178 „Silovanje” Krivičnog zakonika, koji se nalazi ispod glave 18, pod nazivom „Krivična dela protiv polne slobode”.
Žuti je dečko koji je konačno postao punoletan u svim zemljama sveta i spreman je da „žari i pali”. E pa, vidite, njemu kao odrazu naših medija, onlajn publike i drugih ljudi sličnih njemu, gorenapisana rečenica ne znači ništa. I on nije ni monstrum ni čudovište. Nije ni prase. On je čovek, a čovek je sposoban da čini takve stvari.
Prema tekstu Aleksandre Jovanović, predstava „Prasetina na 178 načina”, čiju režiju potpisuje Sonja Petrović, od prve do poslednje scene bila je izuzetno mučna za gledanje, čak i u momentima koji su izazvali kikotanje u publici. Kombinacija modernog teksta bogatog žargonom i psovkama, čime je dramaturškinja dočarala realnost (iako predstava sama po sebi dosta oslikava realan svet), i izuzetnih scenskih pokreta glumaca koji iz predstave u predstavu dokazuju da su, iako mladi, ravni mnogim starijim kolegama iz pozorišta po glumačkom umeću, vrlo je retka u predstavama Narodnog pozorišta Niš. Zbog toga se ova predstava, između ostalog, izdvaja u odnosu na ostale koje su nastale u istoj produkciji.
Miris krvi i masti uz zvuk groktanja svinja je čitava atmosfera ove priče. Sva čula su u strahu da ne otupe i svim čulima je teško. Porodica, u koju su utkane patrijarhalnenorme, veoma liči na porodice koje poznajemo izdaleka. Ovi ljudi veoma sliče onima koje možemo sresti u liftu zgrade u kojoj stanujemo ili sa kojima čekamo u redu u lokalnom dragstoru. Žuti je žrtva svojih roditelja, oca koji ga je tukao, svakodnevno omalovažavao i koji ga je naterao da zakolje svinju, ali i žrtva majke koja je sve to samo posmatrala. Imao je sestru koja mu je bila tokom njegovog odrastanja jedini prijatelj na kog je računao da nikada neće otići od njega. Prva vremenska prekretnica koja se u predstavi dešava označena je trenutkom kada je shvatio da su njegovoj sestri porasle grudi.
Kada sestra odluči da pobegne od kuće i ode za vozačem kamiona u kog se zaljubila i time se spasi teškog života koji joj je priredio otac, Žuti ostaje sasvim sam i pod velikim pritiskom da nađe devojku. U tom novom odnosu na površinu izbijaju sve osobine i navike koje je usvojio od oca. Publika shvata da je Žuti, zapravo, postao svoj otac i sve ostalo nadolazi samo.
„Kao moja mati” svira u pozadini dok postajemo svedoci jedne moderne apokalipse. „Prasetina” je sve one koji su je pogledali vratila na „fabrička podešavanja” i poslala glasnu poruku i medijima i društvu. Dok mediji, pogotovo tabloidni, zločinca dehumanizuju, šaljući time poruku da jedan čovek nije sposoban da uradi slično (dakle, to mora biti neka životinja), društvo nastavlja ili da žmuri ili da jednostavno osuđuje žrtvu, zato što je silovanje tražila svojom odevnom kombinacijom ili činjenicom da se našla u noćnom klubu. Vratićemo se na početak i upotrebiti epitet „teško” za sve ono što je ova predstava uspela da iznese i pokaže.
Zavese predstave su se spustile uz stihove pesme Indexa „Da sam ja netko”, što je samo svemu odgledanom dalo jači ton, oteravši iz čula miris krvi i masti, zvuk oštrenja noževa i scenu svinjokolja.
Foto: Nikola Milosavljević
