Kao što smo obećali, nastavak prikaza naših omiljenih predstava iz 2024. godine je tu, a prethodnog dela možete se podsetiti na linku.
Foto: Guido Mencari
„1981”, Novosadsko pozorište/Újvidéki Színház
Slutili smo da će renomirani reditelj svetskog glasa, Tomi Janežič, povratkom u Novi Sad nakon više od decenije napraviti nešto spektakularno i nesvakidašnje. I nije nas u tome izneverio. Koliko je samo života utkano i staje u tom petočasovnom činu koji doseže metafizičke granice, čineći ovu predstavu pozorišnim događajem godine. Ansambl Novosadskog pozorišta, o čijem umeću i majstorstvu je već toliko puta spominjano, zajedno na čelu sa bardovima srpskog glumišta – Jasnom Đuričić i Borisom Isakovićem, kreiraju jednu simbiozu koja prevazilazi i vreme i prostor i nas same. Neumitnost trenutka „ovde i sad” eskalira u svom maksimumu, koji već u sledećem trenutku postaje prošlost, ali čineći nas bogatijim za jedan viši optimum iskustva, i zahvalnim i zadovoljnim na našem prisustvu i bivstvovanju.
„Kako sam naučila da vozim”, Hartefakt kuća
Predstava „Kako sam naučila da vozim”, postavljena početkom prethodne godine na sceni Hartefakt kuće, uspeva da prikaže mučnu temu o kojoj se teško govori na izuzetno delikatan način. Priča o tragičnim životnim okolnostima prenosi se kroz minimalističku inscenaciju koja podstiče gledaoca da sam stvori slike, ostavljajući prostor za ličnu interpretaciju, a mali fizički prostor u kojem se radnja odigrava postaje protagonista sam po sebi. Svojim skučenim okvirom, on stvara atmosferu u kojoj napetost nastaje kroz intimnost i suptilnost. Ništa nije crno-belo, sve je u nijansama, a postavlja se pitanje: kako se nosimo sa stvarima koje ni sami ne možemo u potpunosti da osvestimo, razumemo i nazovemo pravim imenom? Ovaj komad nije samo priča o preživljavanju, već o procesu postajanja i tome kako se suočavamo sa nepravdama. Samim tim, „Kako sam naučila da vozim” nije samo pozorišno iskustvo – ona je razlog zašto pozorište uopšte postoji.
„Pozicija deteta”, Beogradsko dramsko pozorište
Skoro kroz filmski narativ traje radnja predstava „Pozicija deteta”, te kao kroz trilerske fragmente pratimo tokove svesti majke, poznate pevačice Nađe i njene osamljene i skrajnute ćerke Zoje. Narativ ove predstave je upozoravajući sa dozom banalnog humora koji dodatno usložnjava priču i komplikuje odnose i postavlja pitanje – kakva je pozicija deteta, ali i čoveka u savremenom društvu. Šta znači kad ne primećujemo zlo, ne priznajemo krivicu ili pak kad spoznamo devijacije nas samih i izokrenemo ih u svoju korist? Paulina Manov na sceni se poigrava sa glumačkim elementima svog izraza, donosi pred publiku jedan složen lik na granici fikcije, a zapravo uznemirujuće stvaran, te oslikava psihološki sklop ličnosti koji tone u nestalni i samouništavajući karakter. Ova predstava nju samu postavlja u neke nove glumačko-pozorišne pozicije, koje su nam kao publici i te kako potrebne.
„Tvoje i moje”, Pozorište „Boško Buha”
Iza mene je još jedna godina kada nisam išao u pozorište koliko bih želeo, za razliku od Aleksandre. U mom malom broju odgledanih predstava neizmerno mi je drago što sam na preporuku koleginica odgledao autorski projekat Borisa Liješevića, predstavu „Tvoje i moje” u Pozorištu „Boško Buha”. Prva pomisao mi je da je u pitanju veoma topla predstava, iako znam da ta reč ne govori dovoljno. Šta je vaše prvo sećanje u životu – centralno je pitanje koje postavlja predstava i nad kojim ćemo se dobro zamisliti. Nečeg ćemo se sećati, a možda ćemo reći nešto što je samo slika iz foto-albuma. Na odgovore glumaca ćete se smejati, plakati, pronalaziti se i na kraju predstave osećati predivno. Nadam se da će ova predstava imati dug život na sceni i da ćemo se sresti tamo ponovo.
„Nastasja Filipovna”, KPGT
Još jedna preporuka prošlogodišnje premijerno izvedene predstave jeste „Nastasja Filipovna”, inspirativan doktorski projekat studentkinje Fakulteta savremenih umetnosti Jovane Tomičić (Nastasja Filipovna), pod mentorstvom Nebojše Dugalića, u režiji Strahinje Padežanina i po dramatizaciji Nine Plavanjac, dok je dramaturg bila Jefimija Sekulović. Delo se zasniva na romanu „Idiot” koga Dostojevski piše sa idejom da naslika savršenog čoveka, lika za čiji je glavni prototip uzet niko drugi do Isus Hristos. Međutim, reflektori ove adaptacije su upereni na jedno mnogo ljudskije i „nesavršenije” biće, na ženu, na lepoticu i patnicu Nastasju Filipovnu. Iz obimnog romana uspevaju se izdvojiti ključne i upečatljive scene i replike koje, ne odstupajući previše od klasičnog teksta, novim rasporedom ponovo ispisuju priču Dostojevskog tako da ona bude dovoljno duga i prilagođena dramskom izvođenju sa novim glavnim likom, mada istovremeno vešto podvlačeći suštinske dileme karaktera ostalih likova, jer, ipak, Dostojevski ne bi bio Dostojevski ako bi čoveka sveo na jednu zatvorenu individualnost.
„Sanjao sam da sam se probudio”, Narodno pozorište u Beogradu
„Sanjao sam da sam se probudio” pruža jedinstven pogled na pozorište, glumce i njihovu poziciju u društvu, ali i perspektivu sa druge strane, iz ugla gledaoca koji ne pripada tom miljeu. Strast koja objedinjuje teatar, istovremeno ga i razara, iz aspekta estetike, etike i političke pozicije. Reditelj Dino Mustafić kroz melodramu, pa sve do vodviljske igre, pravi paralelu između sna i pozorišta. Da li je i u pozorištu sve moguće, kao i u snu? Da li je moguće, kroz glumačku igru, realizovati ono potisnuto, neostvareno, što se vrlo često nenadano promoli u snu, a tiče se svih nas, poput renesanse savremenog društva? Kroz tekst Željka Hubača i talentovanu ekipu glumaca, publika, uspeva da uvidi kompromise koji se svakodnevno prave, prepozna kritički pogled na svet, a ujedno i razreši svoju radoznalost o životu u pozorištu.