Kao i uvek, i ovog januara smo izdvojili za vas svoje omiljene predstave koje su premijerno izvedene u 2024. godini. Bilo je teško suziti izbor, pa vas i drugi deo preporuka očekuje uskoro, a nadamo se da ćete u 2025. imati priliku da pogledate predstave koje vam preporučujemo.
„Lari Tompson, tragedija jedne mladosti” Šabačko pozorište
„Lari Tompson, tragedija jedne mladosti" je komad koji govori o naizgled vrlo konkretnom narativu - o glumcu koji odbija da odigra glavnu ulogu u predstavi par minuta prije njenog samog izvođenja, suočavajući se sa sopstvenim problemima i kompleksom niže vrijednosti, nedostatkom poštovanja, razumijevanja i ljubavi. Ipak, od ovako jednostavne premise, grana se niz različitih slojeva koji se kao klupko odmotavaju otkrivajući egzistencijalne teme: živote ljudi i njihova unutrašnja mrtvila. Granice između stvarnosti i iluzije, sna i jave, i na kraju života i smrti se brišu, na jedan metaforički, ali izuzetno komičan način, koji kruniše sve drame Dušana Kovačevića i po kome je njegov stil pisanja veoma prepoznatljiv, premda drama vuče korijene još iz polovine 90-ih godina. Reditelj Stevan Bodroža je aktuelizuje, prebacujući težu iz jednog posve drugačijeg vremena u ovo naše novo, pritom ne narušavajući Kovačevićev pečat.
„Kraj sveta u tri čina”, Beogradsko dramsko pozorište
„Kraj sveta u tri čina” je omnibus predstava u režiji Selme Spahić, nastala spajanjem tri pobednička dramska teksta sa konkursa „Skriveni glasovi iz senke pandemije”: „Pod suknjom” Kristine Kegljen, „Aktivistkinje” Katje Gorečan i „Svet zaslužuje kraj sveta” Tijane Grumić. Sve ove tekstove objedinjuje zajednička tematika – problem nasilja nad ženama – i svaki od njih rasvetljava njegove različite aspekte na jedan posve originalan i zanimljiv način. Komad obiluje ekstravagantnim i vrlo simboličkim scenografskim i kostimografskim detaljima, koji na izvrstan način produbljuju njegovu središnju tematiku i svojom usaglašenošću znatno doprinose njegovoj koherenciji i umetničkom efektu koji proizvodi na gledaoce. S obzirom na to da se dobrim delom zasniva na istinitim doživljajima žena koje su preživele nasilje, kao i da je njen primarni cilj buđenje svesti ljudi o ozbiljnosti problema u koji kao društvo zapadamo sa sve većim porastom broja femicida, ova predstava je brojala samo jedanaest izvođenja u Beogradu, Zagrebu, Mariboru, Trstu i Budimpešti, te se i svojom nevelikom ponovljivošću i jedinstvenošću, pored svih ostalih umetničkih kvaliteta, umnogome izdvojila u prošlogodišnjem repertoaru BDP-a.
Sveti Georgije ubiva aždahu, Jugoslovensko dramsko pozorište
Predstava „Sveti Georgije ubiva aždahu” je, čini se, vratila onaj entuzijazam koji asociram(o) uz pozorište. Kao da već od prve scene apsolutno moramo da smo u svojim emocijama - bili mi spremni za to ili ne. Jedna teška tematika, ratna, kroz ovu predstavu ispričana je uz savršen balans humora i drame, tuge - i efekat ne bi bio takav da glumci, ali i scenografija, nisu bili na tako zavidnom nivou - čak ni u premijernoj noći. Da se predstave kandiduju za Oskare, verujem da bi mnogi glumci brilijirali na dodeli. Janketić i Rakočević posebno su se istakli - ali i svi drugi glumci ove predstave - a posebno oni koji su tumačili ratne heroje. U vremenu u kom smo trenutno, punom neizvesnosti, besa, ali i nade - ova predstava došla je u pravom momentu na beogradsku scenu. Jugoslovensko dramsko pozorište još jednom je dokazalo zašto želimo - i moramo - da idemo u pozorište, da spoznamo priče koje su nas definisale kao narod i posledično, upoznamo sebe.
„Ljudi od voska”, Narodno pozorište Sombor
Predstavu koju ne treba izostaviti u ovom nizu je „Ljudi od voska” u režiji Ivana Vanje Alača, koji je ovaj put pred somborsku publiku izneo priču Mate Matišića stavljajući u fokus radnje samog pisca i njegove likove, bili oni domaštani dramski ili isuviše stvarni. Ova predstava kroz preplitanje dijalekata i sudbina brojnih likova oslikava pejzaž mentaliteta koji nam se prostire pred očima. Ansambl nam dočarava lične priče koje postaju univerzalne, a što su one više lokalne, smeštene u kontekst nekog vremena ili društva, to su još više naše i (teška srca priznajemo) prihvatljivije. U tom pejzažu spoznaćemo pisca koji nam dopušta da se sami pred sobom u publici ogolimo, kao što se on prepušta u ruke svojih likova, koji zapravo na kraju postaju on sam.
„Sjaj zvezda na plafonu”, Malo pozorište „Duško Radović”
Kada bi film „Za danas toliko” bio predstava, onda bi to zasigurno bio „Sjaj zvezda na plafonu”. Pritom se se ovde ne govori ni o kakvoj korelaciji dveju priča, one su očevidno dijametralno drugačije; već se ovde radi o lepoti i toplini koju nam oba umetnička dela pružaju. Jedna naizgled duboko teška i bolna tema (dvanaestogodišnjoj devojčici Jeni majka umire od raka dojke) pretočena je na nežan i nepretenciozan način iz razloga što je reditelj predstave Damjan Kecojević upotrebio delotvorni sastojak, a to je mera svega – ispred i iznad svega. Dok čvrsto zariva u naša srca i podstiče mlazeve vode iz naših očiju, predstava postiže svoju apsolutnu svrhu – katarzu. O ovoj predstavi treba da se govori na sva zvona i treba da se, u najpozitivnijem smislu, širi kao zarazna bolest.
„Nezaboravak, potočnica, zmijske oči”, Srpsko narodno pozorište
„Nezaboravak, potočnica, zmijske oči” je predstava na koju sam neplanirano odlučila da odem, ali planirano ću da se vratim da je pogledam još jednom. Vodeći nas kroz prošlosti i sadašnjost rediteljka Tara Mitrović nas suočava sa različitim momentima u životima tri žene iz tri različite generacije. Kseniju je majka Danica u detinjstvu ostavila sa bakom (Bajkom) Olgom, a sada nakon što se vratila sa Novog Zelanda sukobljava se sa majkom zato što je baku u dementnom stanju ostavila u dom. U ovom trenutku ona se, takođe, pokušavajući da brine o baki, suočava i sa teškim trenucima u kojima baka gubi pamćenje. Kroz veliki broj intenzivnih i prelepo napisanih i izrežiranih scena između ćerke, majke i bake tokom predstave posmatramo uzroke, ali i posledice koje su dovele do komplikacije međusobnih odnosa u porodici kao i pokušaje da se oni razreše.
