Kao i uvek, i ovog januara smo izdvojili za vas svoje omiljene predstave koje su premijerno izvedene u 2021. godini. Bilo je teško suziti izbor, pa vas i drugi deo preporuka očekuje uskoro, a nadamo se da ćete u 2022. imati priliku da pogledate naše favorite.
„Kus petlić“ – Narodno pozorište Subotica – Aleksandra Nikodijević
Intimne priče ljudi sa margine društva koji pokušavaju da se snađu u posleratnim vremenima. Borba unutrašnjeg malog čoveka koji traži svoje mesto u svetu u kom živi. Pozorišnu čaroliju čine likovi: Pile, Milja, Komnen, Seja, Avakum; svi izneseni vrhunskom glumom čine omaž neprikosnovenom Aleksandru Popoviću. Fantastični Igor Greksa i briljantna Minja Peković. Njena Milja je precizna i saosećajna, održava sintezu snage i tajanstvenosti i potpuno je zasluženo Sterijina nagrada pala u ruke ovoj izuzetnoj glumici. A zašto bi bilo dobro pogledati ovu predstavu? Zato što u svetu zgusnute emotivnosti, kao žrtve sistema ne žive junaci Ace Popovića, nego mi i najstrašnija stvar je kada postanemo svesni da na život koji prolazi mimo nas nemamo apsolutno nikakvog uticaja. Da, katarza u pozorištu još uvek postoji, i da, ovaj sjajan komad pretočen u pozorišnu izvedbu to potvrđuje i postavlja retorsko pitanje – Je l’ mi biramo život ili život bira nas?
Je l' mi biramo život ili život bira nas?
„Tiho teče Misisipi“ – Beogradsko dramsko pozorište – Jelisaveta Bosanac
Predstava „Tiho teče Misisipi” mogla bi se opisati kao prenesen tok misli na scenu. S obzirom na to da je reč o pozorišnoj adaptaciji romana Vladimira Tabaševića, režija Ivice Buljana jeste materijalizacija ideje o jednoj državi, jednom društvu i čoveku koji tu ideju živi. Sva krhkost takve ideje prikazana je kroz humor i glasnu satiru o jednom mitu, ali njena moć ogleda se u njenom trajanju i tihom opstanku kroz generacije. Scenografija „kemp” estetike koja se kreće od plažnog šarenila kupaćih kostima i suncobrana, do kafanskog stola i plastičnih stolica, uokvirena je jednom od najpoznatijih slika srpskog slikarstva, te na svojevrstan način i pop kulture. „Kosovka devojka” Uroša Predića prostire se iznad celokupne pozornice pružajući ovoj priči kontekst i ključ za tumačenje. Jedna od najvećih reka na planeti svakako odgovara diskursu velikih narativa koji su problematizovani u ovom tekstu. Ukoliko bismo tumačili konfuziju koja nastaje u svesti gledaoca suočenog samo sa naslovom i scenografijom, suočili bismo se sa ambivalentošću ideje o kojoj je reč, ali i sopstvenim asocijacijama koje nam ova priča budi. Nakon ove predstave, gledalac neminovno iz pozorišta izlazi pomalo opijen, veseo i „zaražen” jednim morskim hitom, ali, ukoliko je dovoljno pronicljiv, naći će u njoj mnoge slojeve, podmetnute i nepodmetnute, i zapitaće se nad istim.
„Divlje meso“ – Beogradsko dramsko pozorište – Angelina Marković
Kroz dilemu mladog čoveka koji je primoran da bira između porodice i svoje budućnosti, prikazuje se egzistencijalna kriza našeg društva i kroz kakve probleme i moralne polemike prolaze mladi koji žele da napreduju i umnožavaju svoje uspehe. Radnju komada reditelj smešta u veče pre početka Drugog svetskog rata. Stereotipni porodični odnosi i patrijarhalne norme u delu pokazuju koliko dugo naše društvo ne menja svoj statičan položaj i međuljudske odnose. Predstava prati elegičan tok, i iako će vas odnosi tri brata i njihovih roditelja dovesti do suza, isto tako doći će talas smeha. Numere korišćene u ovom komadu su omaž Đorđu Balaševiću, a odmah na početku uz pesmu „Što te nema” atmosfera u sali dostiže setni efekat koji će pratiti tok i razvoj komada na sceni sve do kraja. Svi likovi portretisani su tako da se publika pronađe u makar jednom od njih ili u nekom aspektu njihovih „problema”, što je i lepota ove predstave.
„Moj muž“ – Jugoslovensko dramsko pozorište – Milica Sučević
U Jugoslovenskom dramskom pozorištu, prethodne godine, nastala je predstava po delu Rumene Bužarovske – „Moj muž”. Glumice, Sanja Marković i Jovana Belović, veštim glumačkim transformacijama iznele su likove žena različitih socijalnih položaja i emocionalnih stanja, ostavljajući utisak izvanrednog glumačkog izraza. Predstava će otvoriti pitanja – koliko je snažan patrijarhat na Balkanu, kao i da li idemo u društvenom kontekstu unazad? U ovoj predstavi otkriven je jedan svet žena u kom su muškarci glavna tema, ali se na sceni neće pojaviti, iako se u svakom trenutku očekuje njihov izlazak, koji bi prekinuo sve do tada izgovoreno.
Ruptura Adamovog rebra kroz predstavu „Moj muž”
„Bludni dani kuratog Džonija“ – Újvidéki Színház – Emilija Kvočka
Upoznajte neprikosnovenog Kuratog Džonija. Ovog čednog Kazanovu našeg vremena možete susresti na maloj sceni u Novosadskom pozorištu/ Újvidéki Színház. Pozorišna predstava je rađena po romanu Filipa Grujića. Komad „Bludni dani kuratog Džonija” neće vas ostaviti ravnodušnima. Uprkos nazivu, kako rediteljka Jovana Tomić kaže, ovo je priča o sazrevanju. Izvedba će vas povesti u pustolovinu, ispunjenu raznim razvratnim, a zapravo stidnim događajima u potrazi za samim sobom. Hrabrog, a osetljivog protagonistu glumi Robert Ožvar koji traga za identitetom svoje uloge u stilu narcisoidnog predstavnika mase, istovremenog heroja i antiheroja. Ipak, postepeno se ogoljava nežna duša željna ljubavi i istina izlazi na videlo. Šarmiraće vas neverovatni songovi, scenografija, kostimi, koketirajući humor i nenadmašni glumci. Nemojte se odupirati, okuražite se i prepustite se Džoniju koji će vas u pozorišno–umetničkom smislu zagarantovano zavesti.
Ovaj će biti isti kao kurati Džoni
„Devojčica sa šibicama“ – Pozorište mladih – Vanja Stepanović
Predstava o bajci za decu koju najčešće izbegavamo. Kroz priču o devojčici sa šibicama, prestajemo da budemo slučajni prolaznici i shvatamo da za pojedine, naizgled neprebrodive, probleme postoje rešenja. Rediteljka predstave, Sonja Petrović, kroz ovu predstavu upoznaje nas sa surovošću sveta u kom živimo. Ukazuje da pozorište za decu nisu samo šareni kostimi i songovi, već i ozbiljne teme. Predstava se bavi fenomenom trgovine ljudima, kroz primer prinudnog prosjačenja. Objašnjavajući pojedine psihološke i stručne definicije, informiše nas o značaju edukacije najmlađih, a i nas samih. Predstava nam poručuje da začarani krugovi ne postoje, da svako od nas može i treba da bude deo promene.
Da li sve bajke imaju srećan kraj?
„Ova će biti ista“ – Atelje 212 – Tara Seničić
Komad Staše Bajac „Ova će biti ista” u režiji Ivana Vukovića svoju premijeru je imao na prošlogodišnjem BELEF–u, a u pitanju je svojevrstan nastavak predstave „Ovaj će biti drugačiji” iste autorke, takođe postavljenog u Ateljeu 212. Savršeno percipirajući rodne uloge i muško–ženske odnose savremenog društva, Staša Bajac kroz prizmu tri muškarca problematizuje položaj žene u patrijarhalnoj sredini. Sam naslov predstave uzet je kao hipoteza koju tri muškarca na sceni (Ivan Mihailović, Dejan Dedić i Uroš Jakovljević) bespomučno pokušavaju da dokažu: sve žene koje znaju, ili će tek upoznati, jesu iste. Kroz njihova izlaganja zadire se mnogo dublje u sporne stavove prema instituciji žene, a u želji da potvrde svoje mišljenje, otići će predaleko, sve do linije nakon koje nema povratka. Granice se brišu, bol previre, a snovi se ruše. Kulminacija ovih osećanja označiće i kraj predstave, ostavivši osećaj agonije koji navodi aktere, ali i publiku, na mnoga mučna preispitivanja sebe kao individue i člana društva u kome živimo.
Ovaj će biti isti kao kurati Džoni
Ilustracije: Ljubica Nožinić