Žanka

Ulazim u teatar na „mala vrata“, kao da mi je Pera pisar iz Administrativnog odeljenja dojavio, a Ujka Vasa zauvek uveo u spisak, da je pozorišna scena, a ne filmsko platno, u ovom trenutku moga života, moje prirodno umetničko stanište.
Zove me Nemanja Ranković, „hudruk“ Narodnog pozorišta iz Užica, i obaveštava me da treba da postavim na scenu ovog pozorišta, od čijeg pomena me podilaze žmarci, komad Miodraga Ilića o Nušićevoj Živki ministarki, Žanki Stokić.

Kao što je ovo bila naredba sudbine, bez mogućnosti izbora /a ko bi, pa, to odbio?!/, tako je i sve ostalo od Boga, ili Upravnika, dato - Divna,Boban i Vaha.
Oduzimam se, pa se sabiram, pa brojim do sto.Pozorište sa ogromnom tradicijom izuzetnih predstava, slavni pisac.Prvaci drame.Mlad reditelj.

Zovem svog stalnog dramaturga, proverenog saradnika.Molim da pročita i predlažem da sažmemo poslednju Žankinu noć u ovoj ...