Večiti mladoženja

U vreme kada je Jakov Ignjatović pisao, putovao i živeo život punim plućima, Sentandreja je bila isto onoliko daleko od Kosova, sa koga su u nju došli Kirići, koliko je danas Srbija daleko od Amerike ili Australije. Ne doslovno, već je verovatno postojalo takvo osećanje udaljenosti od postojbine. Na ta dva kontinenta, od vremena Jakova Ignjatovića, emigrirali su milioni sa ovog prostora. Svakakav svet. Intelektualci, radnici, seljaci, neki „trbuhom za kruhom“, neki zbog obrazovanja, a neki koji su samo zamenili jednu nesreću drugom nesrećom.

Tako i Kirići, kroz dve generacije propadaju onako kako propadaju Glembajevi, onako kako propadaju Budenbrokovi. To i jeste tema građanske tragedije, žanra u kome igramo ovu predstavu. A, građanska tragedija je i nastala onda kada se i buržoazija obogatila toliko da je zahtevala pravo na patnju. Ignjatovićevi Kirići ozbiljno koriste to pravo, pravo da pate za dalekim domom, pravo da pate za priznanjem u stranoj sredi...