Gospođa Olga

Reč reditelja

Oduvek mi je bilo teško da formulišem „reč reditelja“ u unapred zadatoj formi. Reč reditelja, po definiciji, služi da približi i objasni ideju ili zamisao koju smo mi, kao autorski tim, osmislili, a zatim je publici predali da je „doživi, zaključi, prihvati ili odbaci“. Zato reč reditelja nosi izvesnu težinu — u odnosu na nju publika, ali i kritika, često vaga da li je ono što je napisano zaista sprove-deno na sceni. Uostalom, reč je oduvek imala težinu.
Još kao dete voleo sam bajku o kozjim ušima Cara Trojana; o berberinu koji, skriva-jući carevu tajnu zakopanu u rupu, zapravo čuvajući sebe — obznanjuje svetu ono što ne sme biti izgovoreno. I u Bojićevom komadu, napisanom pre više od jednog veka, upravo je reč ta koja pokreće lavinu. Bilo da je tajna ili javna, izgovorena, prećuta-na ili zatomljena, jedna jedina reč — na primer: incest, bolest, ...