Evgenije Onjegin (opera)

Reč reditelja

Tragedija ovog dela nastaje u samom vremenskom redosledu. Svaka emocija pojavljuje se u trenutku kada za nju ne postoji odgovor, a svaka spoznaja stiže onda kada više nema prostora za delovanje. Ljubav se rađa u Tatjani dok je Onjegin još zatvoren u sopstvenoj praznini, a njegovo razumevanje dolazi tek onda kada je ona već izgradila život koji se više ne može vratiti unazad. Između tih trenutaka ostaje prostor koji nije ispunjen  događajima, već tišinom u kojoj nisu ispunjene sve mogućnosti.
Taj prostor vremenom postaje arhiva neproživljenog. U njemu se talože svi pokreti koji nisu učinjeni, sve reči koje nisu izgovorene i sva osećanja koja nikada nisu pronašla svoj konačni oblik. Likovi se kreću kroz svet koji ih pamti, čak i onda kada ni sami više nisu u stanju da prepoznaju sopstvene propuštene trenutke. Ono što se nije dogodilo ostaje prisutno jednako snažno kao i ono št...