Dr

Nušićevo čulo smeha je bez premca – olimpijsko-bogovske lakoće, homerovsko, neobuzdano, silovito, buntovnički usmereno protiv svih stega („napregnutosti“, „bola“, „ružnog“) – pa čak ustremljeno i protiv svih ograničavanja svoga sopstvenog izraza (protiv „zanata“, protiv „veštine“). Taj nagon je u Nušiću bio tako neodoljiv da mu je i on sam podlegao. I u svome stvaranju se – očigledno – uzdao samo i jedino u njega. Otuda Nušić (kao i većina velikih stvaralaca) nije bio – „intelektualac“. On nikad nije (kao Sterija, recimo) pomno proučavao poetike, i zakonitosti, i mehaniku scene. Po našem mediteranskom mentalitetu i nestudioznosti, za njega je učenje bilo nešto što je svojstvo netalentovanih. Po prirodi izrazit romantičar – (boemstvo; nacionalna ekstaza; službovanje s Vojislavom Ilićem na Kosovu; doboši, zastave, trube, pa...