Brojala sam

Reč reditelja

Ova predstava nije pokušaj da se objasni zločin. Nije ni osuda, ni oproštaj, ni molitva.
Brojala sam je tekst o ranama koje se ne vide, kriku koji se ne čuje. O traumama koje se prenose ćutanjem. O telu koje pamti ono što bi duša da zaboravi.
Majka, Kiša i Radost, su senke jedne porodice, senke rata, senke tišine. Tu je i Otac – prisutan u odsustvu, u komi, u krivici, u pokušaju da zaboravi. Niko ne govori istinu do kraja. Niko, ali je svi znaju.
Predstava je  fragmentarna, prepuna pukotina – kao sećanje, koje se boji da progovori. Kao pesma koju neko šapuće u sebi, da ga ne čuju. Sve je od‌jek. Sve je ono što ostaje kad se zločin završi – a ne završi se nikad.
Teatar ne menja svet. Ali može da nas primora da gledamo tamo gde smo navikli da skrećemo pogled. I da, možda, osetimo, da ćutimo zajedno s njom. Ne iz straha, već iz po&...