Na kafi sa Mićkom Ljubičićem

U Indeksovom pozorištu je ostavio trag svojim neprevaziđenim imitacijama koje se i dan-danas prepričavaju. U svojoj duhovitoj autorskoj emisiji „Pozovi M... ili će on tebe” vešto se poigravao sa svojim nasumičnim sagovornicima, dok u humorističko-satiričnoj emisiji „PLJiŽ” dolazi do izražaja ne samo njegov glumački, već i muzički talenat. Dragoljub Mićko Ljubičić jedan je od retkih umetnika čiji stvaralački put karakteriše prirodna kreativnost, koja novim projektima iznova nadmašuje očekivanja publike ne zasenjujući pri tom one prethodne. Razlog tome su i spontanost i iskrenost u njegovom nastupu, koje su, zajedno sa vanserijskim talentom, načinile od njegovog glumačkog puta konstantu u kvalitetu, koji već više od 30 godina poprima samo novu formu. Zahvaljujući sposobnosti da čistim humorom ublaži oštru kritiku društva kojom je njegovo stvaralaštvo prožeto, Mićko Ljubičić decenijama unazad pokazuje da je moguće stvarati kvalitetan kreativni sadržaj u kome zajedno (ali i podjednako) uživaju i mlađi i stariji, bez izuzetka.

Kada bi kultura imala obrise nekog književnog ili filmskog junaka, koji bi to junak bio?

Maksimus, gladijator iz istoimenog filma, igrao ga Rasel Krou. Kultura je, čak i kad je ranjena, osuđena da se bori za život pred publikom – i to najčešće sa najdivljijim, čovekolikim zverima.

Koja (hibridna) vrsta iz „Nacionalnog parka Srbija” dominira našim društvom danas?

Mislim da je Pokvareni Političar (Smradus bescrupulozus) već odavno dominantna vrsta, a posledice te dominacije se osećaju na svakom koraku: mnogo toga se pokvarilo i baš se onako… oseća.

A koja nam vrsta nedostaje da bi se to društvo razvijalo u pravom smeru?

Eh, predstavnik te vrste trebalo bi da bude sastavljen iz mnogo delova koji bi omogućili rad skupštine, vlade, predsednika države, sudstva, tužilaštva, privrede, medija, zdravstva u doba pandemije i mnogo toga još, da ne nabrajam baš sve. Dakle, fali nam nekakva frankenštajnsko-spasilačka vrsta.

Biti optimističan ili realističan?

Kakve je sve ovo razmere poprimilo, svi ćemo završiti kao nadrealistični!

Kada biste mogli da ostatak života provedete u nekoj knjizi, koje bi to delo bilo?

Bilo bi ih više, ali prvo što mi pada na pamet je „Kraj detinjstva”, Artura Č. Klarka, i to zato što na kraju ostaje neka nada za ljudski rod, a nada je u ovom realnom životu sve deficitarnija.

Zamislimo da je sve ovo što se dešava oko nas samo jedan čin nama nepoznate predstave. Kako bi glasio njen naziv?

„Kako je nestao narod koji je od sebe ukrao sve ono što mu je bilo neophodno za opstanak”.

Stih (stvarni ili izmaštani) koji najbolje opisuje naš odnos prema umetnosti i umetnicima.

Evo jedan izmaštani:

„Ljubav i briga ove države prema umetnosti i umetnicima
neodoljivo podseća na ljubav i brigu partizana prema četnicima”.

U šta je odenuta savest današnjeg društva?

U arogantnu i bahatu dvoličnost profita.

Miris koji Vas podseća na detinjstvo.

Dva su, ali nepovezana: miris lipe u junu i miris uštipaka ujutru.

Život u gradu ili na selu?

Urbani život, sa povremenim ruralnim pauzama.

Tri nezaobilazne osobine koje jednog glumca čine izvanrednim.

1) ubedljivost; 2) ubedljivost; 3) ubedljivost.

Radio, televizija ili pozorište?

Prvo radio, pa pozorište, pa televizija. Redosled mog života.

Film kome se iznova vraćate.

Vraćam se mnogima, više puta, a jedan od tih puteva je i „Stranputice” („Sideways”).

Koja bi bila dijagnoza naše kulturne scene?

Hronična pothranjenost sa neizvesnim ishodom.

U čemu se ogleda lakoća glumačkog poziva, a u čemu težina?

Lako je glumiti tako da to publika sve vreme zna, a teško je glumiti tako da to publika povremeno zaboravi.

Savet koji biste dali sebi kao dvadesetogodišnjaku.

Počni još ranije da koristiš sve te talente s kojima si rođen, jer to je tvoja glavna misija u životu.

U čemu pronalazite smisao?

U bavljenju onim za šta imam sposobnosti, na način na koji najbolje umem. Mislim da time najbolje doprinosim pretvaranju negativne energije okruženja u koliko-toliko pozitivnu.

Hrabrost je...

Dobra kontrola straha.

U šta najčešće sumnjate?

U sebe, pa se zato često proveravam; ali i u svakog onog koji misli da je UVEK u pravu.

Najglasnije se čuje...

Kada učiniš nešto dobro i plemenito, pa o tome ćutiš.

Koju veštinu biste voleli da savladate/naučite?

Da nekvalitetne ljude prepoznam i pre nego što ih upoznam.

Koju supermoć ne biste voleli nikada da imate?

Bilo koju zbog koje bi patio makar i jedan jedini dobar i pošten čovek.

Kada bi Vaš karakter imao obrise neke životinje, koja bi to životinja bila?

Ne znam kako bi se to zvalo, ali pola slavuj, pola konj.

Omiljeni crtani film/crtani junak.

Crtani film – „Gustav”. Crtani junak – Rip Kirbi.

Pesma koja na najbolji način opisuje Vašu filozofiju života.

Tuđih ima više, ali ako biram samo jednu, onda neka bude ona koju sam sam napravio. Zove se „Danas” i eno je na mom YouTube kanalu.

Najdragocenija stvar koju posedujete.

Možda sposobnost da kod ljudi proizvedem neku vrstu lekovitog smeha.

Gde je granica uzmeđu umetničkog sadržaja prilagođenog publici i komercijalnog sadržaja lišenog svake vrste umetnosti?

Ta granica je veoma fluidna i teško odrediva, jer ne zavisi samo od kvaliteta umetničkog sadržaja, nego i od umetničkih dometa same publike.

Grad koji bi svako morao da poseti je...

Teško pitanje, jer sam posetio ogroman broj gradova na svim kontinentima; ali evo – Rim. Naseobina koja je stvorena pre više od dvadeset osam vekova i još uvek živi i vibrira, to svakako zaslužuje. Neophodno je posetiti ga više puta i uzimati vodiča, jer je samo to kompletan doživljaj.

Kojim reklamnim sloganom biste pokušali da privučete mlade u pozorište?

Mladost je ništa bez pozorišta.

Da u ovom trenutku možete da pozovete telefonom bilo koju istorijsku ličnost, koga biste pozvali?

Ako imam pravo na više od jednog poziva, onda mnogo njih. Na primer: Da Vinčija, Mikelanđela, Baha, Mocarta, Marka Tvena, Radoja Domanovića, Branislava Nušića, Iva Andrića, Džordža Bernarda Šoa, Arčibalda Rajsa, Čarlija Čaplina, Mustafu Kemala Ataturka… i spisak se ne bi ovde završio.

Ako smem samo jednog, onda Nikolu Teslu, zbog svih onih beskrajno korisnih izuma koje je zamislio i želeo da pokloni svetu, ali je na mnogo načina bio sprečavan i onemogućavan da to učini jer se suprotstavljao, kako prevelikim sujetama, tako i surovim zakonima tržišta. Neki od tih izuma bi nam odavno još značajnije olakšali život i sprečili bar neke od globalnih tenzija.

Foto: Ivan Dimić, privatna arhiva