Prošlo je nešto više od godinu dana od premijere mjuzikla „Neki to vole vruće” u Narodnom pozorištu u Nišu, a mladi glumac Uroš Milojević odmah je osvojio srca publike ulogom Džerija. Na Danima komedije u Jagodini, Milojević je osvojio prestižnu Nagradu „Ćuran” – za najbolje glumačko ostvarenje upravo za ovu ulogu, dok je sama predstava dobila najvišu ocenu publike u istoriji festivala.
Kada je poslednji put, 2017. godine, govorio za naš portal, Uroš Milojević je rekao da bi jednog dana voleo da otvori novo pozorište u Nišu. To se još uvek nije desilo, ali je ulogom u mjuziklu „Neki to vole vruće” zasigurno ispisao nove stranice u istoriji Narodnog pozorištu u Nišu. Glumac Uroš Milojević rado je govorio za naš portal o utiscima nakon dobijanja nagrade, o radu na mjuziklu „Neki to vole vruće”, ulozi po kojoj ga prepoznaje svako na ulici i položaju umetnika u današnjem društvu.
Kakav je osećaj biti dobitnik jedne od prestižnijih glumačkih nagrada – Statuete „Ćuran” i znati da se nalaziš u istoriji sa Nikolom Simićem, Mirom Banjac, Batom Stojkovićem, Vesnom Trivalić i drugim velikim imenima domaće pozorišne scene?
Osećaj je fenomenalan i to ne krijem. Laskava je to „titula” i govori da je to jedna dobra, kvalitetna potvrda vašeg rada. Кo kod da je svih godina bio u žiriju tog festivala, a i ove godine, to je zaista dobra potvrda. Ono što me posebno raduje jeste da se na ovogodišnjem festivalu i mišljenje publike poklopilo sa mišljenjem stručnog žirija.
Koliko je bilo teško izgraditi lik Džerija/Dafne i koja je sve odricanja zahtevala ova uloga?
Mnogo je odricanja. Za vreme rada na predstavi zaista nisam imao privatan život. U tom trenutku sam zapostavio i svoju vezu i više nisam u vezi. Toliko o odricanjima. Bilo je pre svega izazovno, ali i teško, jer su likovi u mjuziklu „Neki to vole vruće” višedimenzionalni i to je bio dupli posao u glumačkom smislu, a da ne govorim o pevanju, plesu. Ja sam radio ulogu Džerija koji radi ulogu Dafne, a izlaziti iz jedan i ulaziti u drugi lik zaista nije jednostavno.
Koji lik ti je draži, Džeri ili Dafne?
Dafne, naravno! Izazovnija je u svakom smislu. Dafne je i publici egzotičniji i draži lik.
Kakva je bila tvoja prva reakcija kada ste se susreli sa tekstom za mjuzikl?
Znao sam za film, ali sam ga gledao 10 godina pre nego što smo krenuli da radimo predstavu, a pre samog rada nisam želeo da ponovo pogledam film kako me Džek Lemon, koji je dobio Oskara za tu ulogu, ne bi povukao. Želeo sam da uloga u mjuziklu bude nešto potpuno moje, autorstvo i kreacija, i sada, sa ovim vremenskim otklonom, mislim da sam uspeo. Sećam se prve probe, gde je bilo 50 ljudi i vesti u lokalnim i medijima sa nacionalnom frekvencijom gde se svuda provlačila rečenica „Videćemo kako će se mladi Uroš Milojević snaći u ulozi koju je nekada igrao čuveni Džek Lemon”. Te večeri kada se desila prva proba nisam mogao da spavam od uzbuđenja, ali i mnogo večeri kasnije, što od uzbuđenja, što od rada. Sam scenario je fantastičan.
Iako dominiraju komični elementi u čitavoj predstavi, zapravo svaki od likova nosi poneku borbu. Da li se, i na koji način može povezati položaj savremenog umetnika sa fabulom predstave ili pojedinim likovima u predstavi?
Moje mišljenje je, posebno kada je u pitanju komedija kao žanr, da svaki lik mora imati neku unutarnju borbu i sa time se ljudi u publici poistovećuju. Mora u životu da bude komedije i mora da u komediji bude drame tj. tih unutarnjih problema svih likova. Ugao gledanja je bitan i ja se u životu trudim da sve pretvorim u anegdotu. Jedna moja koleginica je lepo rekla da u životu sve treba dići na viši nivo šale. A položaj savremenog umetnika u bilo kojoj zemlji i bilo kom periodu se može povezati sa našim mjuziklom. Prevashodno mislim na likove Džoa i Džerija, koji su jako dobri džez muzičari, a nemaju posao. Postoji i jedna replika koju baš ja izgovaram: „Dobro Džo, ali to nije slučaj samo s nama. Nema posla u celoj zemlji.”
Sa kojim se sve izazovima i pritiscima susrećeš prilikom građenja likova i koji je način da se postigne diferentnost između likova?
U svakom radu postoje nesuglasice, sukobi, pa i u pozorištu. Postići diferentnost između likova zavisi od teksta, okolnosti u kojima su određeni likovi takođe diktiraju kako ću ja kao glumac biti različit u odnosu na neku prethodnu ulogu. To diktira i rediteljski koncept. Ono što sa sigurnošću mogu reći da ne znam kada ću u pozorištu uraditi neku ulogu kojom sam ja lično zadovoljan kao što je slučaj sa Džerijem tj. Dafne. Naravno, postoji mnogo uloga kojima nisam zadovoljan, iako sam dao celog sebe. Uvek izdvajam kao svoje tri omiljene uloge Dafne, Leni u Kraljevačkom pozorištu u predstavi „Glasine” i ministra Nikola u „Aferi nedužne Anabele”.
Kako pristupaš žanru komedije u pozorištu i šta ti je interesantno u samom tom procesu?
Ja lično mislim i saglasan sam sa mnogim iskusnijim glumcima da se sa osećajem za komično čovek rodi i to ne mora da neko nužno bude glumac. Mnogo duhovitih ljudi imam oko sebe i tako ih i biram. Kada javno i sa ukusom izvrnete ruglu određeni problem, taj problem nestaje.
Koliko se tvoj način odrastanja u Nišu razlikuje od trenutnog stanja i šta je sve uticalo na tebe i oformilo te kao ličnost?
Svi, koliko god godina imamo, uvek se vraćamo u detinjstvo i romantizujemo, pa se sada čak i devedesete na određeni način romantizuju. I uvek se kaže kako je pre bilo bolje. Ja nisam siguran, mislim da je sad bolje i u Nišu i generalno svuda. Vladaju veće slobode, a za slobodu smo se kroz istoriju uvek borili. Valjda je prirodno da napredujemo kao društvo posle svega što nas je kroz istoriju zadesilo. Smatram da se sada živi bolje u svakom smislu. Što se tiče Niša mislim da za svačiji ukus postoji nešto. Tu je netaknuta priroda za ljubitelje biciklizma i prirode, ali i odlična kulturna ponudu za svačiji ukus i interesovanja. U životu sam naučio mnogo slušajući veoma pametne ljude, kolege, filozofe, psihologe i shvatio sam da je jako bitna radost života.
