Tara Manić rođena je 1994. godine u Beogradu. Diplomirala je 2017. godine na Katedri za pozorišnu i radio režiju kao student generacije, u klasi prof. Alise Stojanović i Igora Vuka Torbice, predstavom „Fotografija 51” En Zigler. Počinje sa radom na Fakultetu dramskih umetnosti 2017. godine kao demonstrator, a od 2018. godine postaje stručni saradnik na predmetu Pozorišna režija.
Povodom ovogodišnjeg festivala „Pozorište čuda” na kom će u četvrtak, 10. novembra biti izveden performans „Berilijum” u njenoj režiji, Tara za naš portal govori o radu na ovom projektu kao i samom konceptu festivala.
Kako je došlo do toga da pronađete inspiraciju za režiju u nauci i da se bavite spetroskopijom kao temom?
Jedna od najvećih privilegija rada u okviru ovogodišnjeg festivala jeste postepena i temeljna priprema koja je počela u martu ove godine – što je svim učesnicima dalo dovoljno vremena da se detaljno upute u vrlo usku naučnu oblast – spektroskopiju plazme, odnosno proučavanje svetlosti koju emituje plazma. Imala sam sreću da na predavanju (poznato i kao augmented lecture) „Berilijum” sarađujem sa naučnicom dr Biljanom Stankov, čije ćete predavanje imati priliku da čujete u četvrtak, ali i sa arhitektkinjom i dizajnerkom svetla, Milicom Stojšić, koja je svojim dragocenim promišljanjem svetlosti učinila ovo predavanje asocijativno razumljivim i vizuelno upečatljivim. Kroz scenski dijalog Biljaninog predavanja koje ispituje poreklo svetlosti zvezda i Miličinih uzbudljivih projekcija inspirisanih prirodom svetlosti, nadam se da smo doprinele prevazilaženju različitih barijera, ali i strahova u percepciji nauke.
Na koji način izvođačka umetnost kao što je augmented lecture može da približi nauku široj publici, „običnim” ljudima?
Po svom formatu, augmented lecture ili „prošireno predavanje” je upravo namenjeno široj publici, koja nije prethodno upućena u određenu usku naučnu oblast. Sopstveni angažman na ovom predavanju, kroz ulogu rediteljke, upravo sam doživela kao izvesno „prevođenje” jedne naučne oblasti – služeći se sredstvima pozorišta – na jezik koji publici može biti istovremeno jasan, ali i uzbudljiv. Sve to sam želela da postignem sistemom različitih asocijacija, koje publici daju vreme za promišljanje određenih hermetičnih pojmova. Smatram da ovakav tretman naučnih tema i otkrića može biti izuzetno interesantan široj publici, ali i da se, zahvaljujući njemu, publici mogu plasirati dragocena otkrića na prijemčiv i maštovit način. Ukoliko smo uspeli da pronađemo odgovarajući „scenski jezik” za ovu temu, nadam se da će publika izaći sa predavanja sa jasnijom slikom o ovoj uzbudljivoj naučnoj oblasti.
Foto: Dragan Mujan/Nova S
Zašto mislite da je važno određene predstave postaviti van pozorišne scene, u nekonvencionalan prostor kao što je Astonomska opservatorija?
Odluka da se prošireno predavanje „Berilijum” odigra u ambijentu biblioteke Astronomske opservatorije Beograd, došla je nakon dugog razmišljanja o sadržaju predavanja naučnice Biljane Stankov, koja se u svojoj doktorskoj disertaciji bavila posmatranjem i istraživanjem kompleksnih oblika spektralnih linija berilijuma u prisustvu berilijumske prašine. Njeno otkriće omogućilo je da na osnovu posmatranja i analize svetlosti udaljenih zvezda zaključimo nešto o njihovom nastanku, osobinama i budućnosti. Bila sam potpuno fascinirana i smatrala sam da impresivan prostor Astronomske opservatorije može postati i uzbudljiv scenski prostor, jer će publiku pozvati na zajedničko promišljanje svemira, imajući u vidu da je jedna od osnovnih namena Opservatorije upravo posmatranje neposedne i dalje vasione. Pored toga, bila sam oduševljena celokupnom arhitekturom i lokacijom u Zvezdarskoj šumi: čitavim kompleksom, glavnim zdanjem, fasadom zgrade, paviljonima, opremom, natpisom „Omnia in numero et mensura” na ulazu, ali i protokom svetlosti kroz prostor. Poželela sam da ovom značajnom mestu i instituciji za razvoj nauke dam još jednu svrhu, a upravo u cilju promocije povezanosti nauke i umetnosti.
Projekat „Curious” u pozorištnu umetnost unosi tehnološke i formalne inovacije, čineći ga društveno angažovanim. Zašto, po vašem mišljenju, publika ovakav i sličan sadržaj nema često priliku da vidi?
Brojni su razlozi zašto nauka i tehnološke inovacije nemaju veći upliv u repertoarskim pozorištima, ali da su dva razloga najčešća: nepoverenje prema nauci (što nam je jasno pokazala pandemija koronavirusa i odsustvo poverenja u vakcine), ali i to što su naučna otkrića često percipirana kao hermetična i nerazumljiva, te verovatno izazivaju bojazan da im se da prostor u okvirima institucionalnih pozorišta. Međutim, kada su naučne teme dovedene u vezu sa različitim društvenim fenomenima koji čine naš svet i svakodnevicu, mislim da apsolutno zavređuju scensku postavku i promišljanje kroz umetnički čin. Jedan od takvih slučajeva je bila i moja diplomska predstava, „Fotografija 51”, prema tekstu En Zigler, koja preko naučnog otkrića strukture DNK progovara o seksizmu u nauci, ali i o neravnopravnoj poziciji žena u svetu nauke. Iako je u fokusu predstave bilo konkretno naučno otkriće i istorijski događaji koji su ga pratili, uključujući i dodelu Nobelove nagrade trojici naučnika, umesto dr Rozalin Frenklin koja je bila zaslužna za navedeno otkriće – nauka je u toj predstavi poslužila kao važan milje za promišljanje seksizma prema ženama. Zbog toga, posebno sam radosna što na ovom proširenom predavanju imam privilegiju da radim sa dvema izuzetno inspirativnim ženama.
Foto: Teodora Ćirić (diplomska predstava)
Koliko se i u čemu režija i uslovi rada u klasičnom pozorištu razlikuju od rada na ovom projektu?
Razlikuju se u mnogo čemu, ali bih rekla da se dominantno razlikuju u svom osnovnom cilju, u formatu i generalnim uslovima rada. Institucionalno pozorište je uslovljeno nizom rokova, brojnim ograničenjima (ansambla, budžeta, tehničkim mogućnostima, zauzećima glumaca), arhitekturom scene, pitanjem autorskih prava i novih prevoda... Rad na ovom projektu je bio lišen ograničenja na koja sam navikla kroz rad u institucionalnim pozorištima, te je omogućio potpunu maštu i posvećenost svih saradnika. Ipak, sâm proces proba je bio drugačiji, te je prevashodno imao za cilj pronalazak pravog načina pripovedanja naučnice, istraživanje odgovarajućih rediteljskih postupaka, ali i promišljanje rukopisa i sadržaja projekcija umetnice, koja je svojim radom publici približila ovo otkriće. Takođe, značajan doprinos ovom predavanju su dali i dizajner zvuka Nikola Erić, glumica Mina Obradović i organizatorka Teona Milićević, kojima sam zahvalna na doprinosu i učešću u celom projektu.
U kojoj meri budućnost pozorišta možete da vidite u sadržajima kakve pruža „Pozorište čuda”?
Iskreno se nadam da će ovaj projekat i festival zaživeti i u narednim godinama, ali i da će se iz njega roditi čitav niz „artscience” produkcija, koje će dalje ispitivati i pomerati granice, ali i vezu nauke i umetnosti.
Foto: Luka Trajkovic (prva slika)
