Sara Radojković: „Teško je biti mlad i biti ničiji“

Iako dramaturg po obrazovanju, bavi se i pisanjem poezije, ali i novinarstvom. Radila je na adaptaciji scenarija za prvi srpski 3D film, kao i na adaptaciji teksta za predstavu „Slučajna smrt jednog anarhiste“, koja je i dalje jedna od najizvođenijih u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Za Saru Radojković je reč osnovni jezik umetnosti kojim komunicira sa drugim ljudima, ali i sa samom sobom. Jedan je od autora prve predstave Gradskog pozorišta Čačak, otvorenog prošle godine, a nedavno je dobila i nagradu „Vitomir Bogić“ za najboljeg radiofonijskog stvaraoca u 2018. godini. Sa Sarom smo razgovarali o njenom pristupu kako pozorištu tako i umetnosti uopšte, ali i o onome što potajno priželjkuje u budućnosti.

Šta za tebe predstavlja pozorišna umetnost, s obzirom na to da si neko ko i sam učestvuje u njenom stvaranju?

Mislim da su ljudi u stalnoj potrazi za nekom vrstom zajedništva, te da je pozorište jedan od rezultata tog traganja. U pozorište se ide da se podele priče i iskustva, da se zajedno iščuđavamo nad svetom i čovekom. U pozorištu se nadamo da ćemo nekada biti bolji.

Osim što si pisala tekst za predstavu „Edit“ i scenario za film „Amanet“, radila si i na adaptaciji romana „Peti leptir“ za filmsko platno, kao i na adaptaciji drame Darija Foa „Slučajna smrt jednog anarhiste“. Na koji način pristupaš tekstu kada je on predviđen za izvođenje na sceni, a na koji kada se radi o filmskom scenariju?

Pisala sam i jednočinku „Neidentifikovane“ koja je (uz jednočinke Tijane Grumić i Strahinje Madžarevića) deo „Triptiha o radnicima“, prve predstave novoosnovanog Gradskog pozorišta u Čačku, a u režiji magičnog Juga Đorđevića. Moram to da istaknem jer je ta predstava sve ono što vezujem za odgovor na prvo pitanje. U svakom slučaju, kada pišem za film, mislim o slici, više obraćam pažnju na filmsku gramatiku. Kada pišem ili adaptiram za pozorište, mislim na glumce i glumice – u fokusu su mi ljudska bića.

S obzirom na to da pišeš i poeziju, nedavno je objavljena tvoja druga zbirka pesama pod nazivom „Vežbanka za strah“, koja je rađena u koautorstvu sa ilustratorkom Sonjom Bajić. Otkud potreba za ovakvom vrstom sinkretizma u umetnosti?

Opet iz potrebe za zajedništvom, izgleda. I „Edit“ kada sam pisala znala sam da će tekst biti „dopisan“ muzikom Juga Konstantina Markovića, pa su ga tek onda maestralno oživele Milena Živanović i Ana Popović. Valjda mi se ta potreba za zajedništvom i dijalogom, kroz koji jedino uspevamo da kažemo nešto jače i snažnije u pozorištu, preslikala i na ovu zbirku.  

Kako izgleda tvoj stvaralački proces kada su u pitanju poezija i dramski tekst? Da li on nastaje spontano, kao neki unutrašnji poriv iz kojeg se tek kasnije rađa određena poruka, ili već na samom početku imaš jasnu ideju o tome koju bi poruku želela da preneseš čitaocima, pa u skladu sa tim i pišeš?

Poeziju pišem kada me nešto boli. Život, najčešće. Dramski tekst započinjem kada sagledam čoveka u problemu. U „Triptihu o radnicima“ glavni junak nastoji da ubedi čoveka koji je u potpunoj samoobmani i poricanju realnosti da identifikuje svoju mrtvu ženu i ćerku, jer postoji pretnja da će ih sahraniti krišom na nepoznatom mestu da bi se prešlo preko zločina bez mnogo buke. Šta je strašnije – ubeđivati čoveka koji je za tu ženu i ćerku živeo da su one mrtve ili dopustiti da budu sahranjene u nepoznatoj, neimenovanoj kolektivnoj grobnici?

Osim pisanjem poezije i dramskih tekstova, baviš se i novinarstvom. Koja od ovih formi ti na najbolji način omogućava da iskažeš svoj stav o određenim problemima, kako na društvenom tako i na ličnom planu?

Kroz sve ove forme, a zapravo kroz rad, trudila sam se da pre svega formiram svoj stav, pa tek onda i da ga iskažem, ako ga imam.

Govoreći o predstavi „Edit“, u jednom intervjuu si izjavila: „Dve godine i pet nagrada, a nijedno pozorište da nas uzme“. Sa kojim se sve poteškoćama suočavaju mladi umetnici u Srbiji na svom stvaralačkom putu?

Poteškoća je to što su umetnici, za početak. Teško je biti mlad i biti ničiji. Još teže je da, ne daj Bože, probaš nešto drugačije. Nekada je teško uopšte da te vide i saslušaju, a ti stojiš ispred njih.

Nedavno si dobila nagradu „Vitomir Bogić“ za najuspešnijeg mladog radiofonijskog stvaraoca u 2018. godini i to za serijal dramskih minijatura „Program tvog kompjutera“, u kome glavna junakinja prolazi kroz proces „digitalnog suicida“, a u potrazi za nekim boljim okruženjem. Na koji način se ti „isključuješ“ iz današnjeg užurbanog i ne tako humanog društva? Da li to činiš samo kroz pisanje ili postoje i neke druge aktivnosti koje ti u tome pomažu?

Skoro i da ne uspevam da se isključim, zato za tim toliko i čeznem. Postoji umor, umor te natera da se isključiš.

Kolika je moć pozorišta u današnje vreme i u čemu se ona ogleda?

Vidimo da je moć pozorišta jako velika čim je pala u pogrešne ruke i sada je „pozorište“, ono loše pozorište, koje taj pojam obeščašćuje i skrnavi, ono što vidimo na našoj političkoj sceni.

Za koju predstavu možeš reći da u većoj meri oslikava stanje u našem društvu?

Čitala sam da je „Tartif“ u režiji Igora Vuka Torbice odlična predstava koja radi upravo to, ali je nisam gledala, tako da bih se prisetila malo starije predstave „Prometejev put“ u režiji Milana Neškovića, koja se povremeno igra na Dorćol Platz-u.  

Kakav pozorišni komad priželjkuješ, bilo kao dramski pisac bilo kao gledalac?

Iskren i aktuelan, ali na nebanalan način.

Foto: Dejana Batalović (druga fotografija preuzeta sa oblakoder.rs)