Banjalučki pozorišni festival, Teatar fest ,,Petar Kočić”, nakon dve nedelje bogatog glavnog i pratećeg programa, završen je 13. juna uz aplauze i pozitivne utiske, kako učesnika, tako i publike. Ove godine smo po prvi put posetili ovaj festival, koji ima uspešnu tradiciju dugu već 27 godina. Tim povodom smo razgovarali smo sa mladim rediteljem i jednim od organizatora Teatar festa, Nikolom Bundalom.
Ovogodišnje izdanje festivala ima za cilj da spaja savremene tokove i estetike regionalnih pozorišta. Koje teme preovladavaju u selektovanim predstavama ove godine?
Slogan ovogodišnje selekcije je „ispod površine”, što je višeznačno, a bitno, jer govori o nekim suštinski intimnim stvarima, o međuljudskim odnosima na mikro planu, koji su stavljeni u kontekst makro priča i dešavanja. Gledali smo, na primer, „Iskupljenje”, priču o čoveku i sredini, o ćutanju, o življenju laži, a koja je stavljena u kontekst jugoslovenskog komunističkog sistema – ali to je potpuno nevažno – jer korespondira sa sistemom danas; ili, recimo, predstava „Centrala za humor”, sa kojom možemo povući isto toliko paralela sa onim što se dešava danas, iako je ona smeštena u epohu Drugog svetskog rata. „Naličje” (čiji naziv je i simbolično u vezi sa našim sloganom) govori o ljudskim sudbinama i odlukama koje prave lanac. Ono što je tu zanimljivo je da smo mi u toj predstavi gledali mnogo malih, ličnih sudbina, koje su, zapravo, robovi jednog većeg sistema, u ovom kontekstu tog puta droge na Balkanu. Nama je, ipak, najbitnije bilo to da su sve predstave selekcija savremenih domaćih dramskih tekstova.
Zašto je važno da festivali otvaraju prostor za razmenu kada su regionalne saradnje u pitanju?
Za Banjaluku je vrlo bitno da, kao grad koji ima mnogo kulturnog i pozorišnog potencijala, širi konekcije, pravi više saradnji, ide na više festivala, da se povezuje sa više pozorišta, umetnika i pozorišnih radnika.
Teatar fest je jak institucionalni festival koji postoji od ‘98. godine i jako je značajan za grad poput Banjaluke, jer nam dovodi najbolje produkcije iz regiona. Od neprocenjive je vrednosti i da publika ima priliku da vidi druge predstave, poetike, reditelje, teme, druge načine kako se tretiraju teme, druga promišljanja pozorišta kao takvog, a to sve možemo videti kroz ovaj festival.
Na koji način se ta regionalna saradnja reflektuje u aspiracijama mladih na ovim prostorima?
Mladi to traže. Na Teatar festu sada smo za otvaranje i zatvaranje doveli baletski spektakl i mjuzikl. To su klasični pozorišni rodovi koji ne postoje u Banjaluci. Kad njih dovedeš ovde, vidiš da su ljudi željni da vide stvari koje još nemaju. Pogotovo je tako kod mladih, koji već u ovom momentu znaju možda više nego što su znali mladi ranijih generacija, posebno zbog mreža na kojima pratimo sva pozorišta, trupe, festivale… Za mlade je bitno i da nisu osuđeni samo na određena pozorišta ili ekipe koje ovde rade. Jedan segment ovog Teatar festa je bio i da se izađe iz pozorišta. Određene dane smo postavili u Studentski kulturni centar, što je bilo vrlo bitno da ne bismo držali festival zatvorenim samo u instituciji, u Narodnom pozorištu, već da odemo u goste univerzitetu i studentima i da sadržaje koje mi možemo sprovesti, možemo doneti i njima i pružiti da budu i besplatni i dostupni svima.
Šta nedostaje u toj zajedničkoj saradnji koju biste želeli da unapredite kroz neke sledeće festivale, gostovanja i povezivanja?
Teatar fest već ima tradiciju koja je vrlo značajna, a ove godine je dobio prošireni oblik. Mislim da ne treba razmišljati samo u pravcu glavnog programa, već i pratećeg programa. Imam osećaj da se on na festivalima vrlo često radi po ustaljenim matricama. Sve ono mimo glavnog programa (bez koga, naravno, nema festivala), takođe, može da služi kao platforma za saradnju i za dovođenje novih stvari. Hteli bismo da probamo da i u narednim godinama bogatimo program sadržajima – radionicama, predavanjima, promocijama, različitim aktivnostima bitnim i za pozorište i za kulturnu sredinu.
Da li postoje neke specifične potrebe mladih autora i publike u savremenom pozorištu kod vas?
Postoji projekat, ideja koju smo razvili prošlog proleća, da se mala scena našeg pozorišta da mladim rediteljima koji su na početku i koji su odavde, a školovali su se u drugim sredinama poput Beograda, Novog Sada, itd.
Što se tiče tematskih okvira, zanimljivo je što smo dosta tema na ovom projektu, zapravo, pronalazili u nekim klasičnijim komadima, mada su najzastupljenije teme tranzicije i prelamanja ličnih sudbina kroz kompleksne društvene procese, ono što nas ovde najviše zanima: tražimo sebe u ovom vremenu, sebe na početku ozbiljnijeg života, sebe u vezama ili u osnivanju porodice. Pretežno su to introspektivne, lične priče, koje se mogu povezati sa ljudima ovde, a koje su, u stvari, posledica društvenih dešavanja.
Kako se te potrebe odražavaju na različite oblike dramskog izraza?
Ne možemo reći da je to nekakav talas ili da postoje neke sličnosti. Mislim da je baš lepota u tome da se različite poetike prikažu, odnosno različiti ukusi ili stilovi koje mladi reditelji pružaju, a time se osvežava i naša scena i repertoar, dok svako, zapravo, dobija prostor da zaista uradi predstavu onako kako oseća i kako misli da treba u toj stilsko-žanrovskoj slobodi prikaza. Nama je primarno bilo davanje prilike mladim ljudima, da dobiju profesionalni angažman i da ih, uslovno rečeno, vratimo kući.
Kroz prateći program festival otvara polje istraživanja u kome su imali priliku da učestvuju, pored publike, i kritičari, studenti kao i mladi stvaraoci. Šta je obuhvaćeno pratećim programom?
Nama je bilo bitno da to budu sadržaji i učesnici koji do sada nisu imali susreta s Banjalukom, koji nisu sarađivali ili dolazili ovde. Hteli smo da program ove godine bude mesto prvih susreta, ali i da prati tendencije našeg pozorišta i smer u kom želimo da idemo. U tom smislu bih izdvojio, recimo, javno čitanje koje radimo, a koje je nastavak našeg inkluzivnog projekta.
Takođe, hteli smo da se porazgovara o tome šta pozorište zapravo može biti, koju sve moć pozorište može da ima, koja sva sredstva može da koristi, kojim sve temama može da se bavi, kako odabrati teme koje su bitne za postavku na scenu.
Koje teme ste otvorili na masterclasovima?
Otvorili smo različite teme, ali sve su, donekle, pitanje društvenog aktivizma. Izdvojio bih masterklas sa Borutom Šeparovićem, gde smo se bavili temama njegovog imenovanja današnje stvarnosti kao „tehno-feudalizma”, koji on često ispituje u svojim predstavama. Zanimljiv je i njegov način pravljenja predstava, u smislu spajanja, kako on to zove, elitnog i pučkog, jer pozorište obično ili odlazi u neku uzvišenu, hermetičnu stranu ili ode previše u komercijalu, a on upeva da napravi kvalitetan spoj i da pomiri te dve strane.
Kod Živadinova mi je bilo bitno to što je on sam po sebi fenomen. On je jedan od pionira robotike i svemirskog, kako on to kaže, „bezgravitacionog” pozorišta.
Naveo bih i Horvata, zato što je on neko ko se, takođe, bavi društvenim aktivizmom, a zapravo pripada klasičnijem pozorištu, njegove predstave su konvencionalnije, naturalističkije, ali su mnogo društveno angažovanije nego neke predstave koje imaju tendenciju da budu društveno angažovane ili da budu pamfletske. On se konkretno bavi političkim pozorištem i pričao nam je o njemu i o pozorištu bivše Jugoslavije.
Vaš festival je jedan od retkih koji se trudi da podstakne i inkluzivnost u pozorištu. U okviru pratećeg programa izvodi se čitanje drame prilagođene slepim i slabovidim osobama. Zašto je važno da pozorišta budu dostupna svima?
Mislim da je bitnije pitanje zašto se to ne radi češće u svim pozorištima. Pozorište treba biti medij dostupan apsolutno svima. Naravno da onda treba raditi i određene prilagodbe i naći neki fin i pametan način kako da se sprovede ta inkluzija, ali za mene je katarzičan bio momenat kad smo prvi put, u septembru na početku sezone, uveli jednu inkluzivnu predstavu u repertoar. Radili smo je za gluve i gluvoneme, pa smo ubacili titl sa proširenim zvučnim opisima. Tada su nam došli ljudi iz udruženja i iz drugih gradova i oni su zapravo po prvi put bili u pozorištu. A to su ljudi koji imaju po 30, 40, 50 godina. E, taj momenat kad shvatiš da imaš ljude oko sebe, sa kojima živiš, a kojima je nešto nedostupno - tek tad razmišljaš o tome: Da li je moguće da je to nekome nedostupno? Pogotovo pozorište, koje treba da bude upravo mesto susreta, gde su svi dobrodošli, prostor razgovora, dijaloga publike sa onim što se dešava na sceni.
Koliko tebi kao mladom dramskom umetniku znači to što si deo festivala ove vrste?
Znači mi iz više razloga. Prvo, znači mi zato što je ovo festival u mom gradu. Nema ništa lepše nego kad u svojoj sredini pokušavaš da doprineseš i da budeš koristan. Opet, Narodno je i moja kuća, Teatar fest je naš. Drugi razlog što to meni znači je zato što je to sve pozorište. Ja dolazim iz domena pozorišne režije i kao reditelj pravim predstave, prolazim kroz procese, ali ovo sad je, na neki način, sve jedna režija – režija festivala. Ja sam pozorište znao iz jednog ugla: iz procesa, a onda je ovo sada drugi ugao u kom vidim, zapravo, šta jedan festival sve znači, koliko je teško napraviti festival, proširiti ga, pomerati granice zbog raznih okolnosti. Tu ima mnogo posla „iza kulisa”.
Moram da pomenem i Dijanu Grbić i čitav organizacioni tim zbog poverenja u mlade u kreiranju programa. Za mene je to krucijalno, jer osvežava stvari. Ta nova energija je nešto što me privlači, a, opet moram reći, i dalje je to i naslanjanje na postojeće: upravo to pomirenje nečega što je čvrst, tradicionalni festival sa nekim našim savremenim tendencijama – ništa nije „zakucano” – možda mi je i najzanimljivije to što imam priliku da kroz jedan festival istražujem društvo oko sebe i, samim tim, Banjaluku. Ponovo upoznajem svoj grad i sredinu iz koje potičem.
Foto: Miloš Runjić, Dejan Rakita
