Miloš Lazić rođen je u Jagodini 1992. godine. Osnovne studije glume završio je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi Borisa Isakovića, a master u klasi Harisa Pašovića. Pored uloga u studentskom Pozorištu Promeni, igrao je, između ostalog, i u predstavama Srpskog narodnog pozorišta i Narodnog pozorišta iz Sombora. Takođe ima iskustva i sa radio dramama, filmom i serijama. Deo je i ekipe koja stoji iza projekta „Pozorište za sve“ u okviru kog se ove godine igrala predstava „Dok čekamo Godoa“ u režiji Vukašina Ranđelovića, u humanitarne svrhe kako u Novom Sadu, tako i u okolnim, manjim mestima. Pored glume bavi se i mačevanjem, jahanjem, akrobatikom.
Nedavno je pokrenut projekat Pozorište za sve, sa namerom da se, između ostalog, kulturni sadržaj pruži i publici u manjim sredinama, tokom kog su sva igranja bila humanitarnog karaktera. Kakav je bio odziv? Koliko je, pored vaše želje da kulturni sadržaj pružite, prisutna želja i građana da isti prihvate?
Ne samo da je skoro pokrenut, nego smo uspeli uspešno da privedemo kraju našu nameru i ideju da budemo humani i da ujedno približimo naš rad ljudima. Što se samog odziva tiče bilo je svega – od pune preko poluprazne do prazne sale. A, da li posećenost zavisi od zainteresovanosti ili nedovoljne obaveštenosti ne znam i nisam siguran. Verovatno ima i jednog i drugog. Sa jedne strane postoji nepoverenje u nedovoljno „poznate“ mlade glumce koji tumače ni manje ni više nego Beketa – „dosadnu“ srednjoškolsku lektiru „Čekajući Godoa“ koja traje 3 sata, a sa druge strane pretpostavljam da u današnjem vremenu koje obiluje besmislenim i neupotrebljivim informacijama neke korisne i prave ne uspeju da isplivaju i da dođu do ljudi.
Pored tebe, u ekipi predstave su još četiri mlada glumca (Vukašin Ranđelović, Peđa Marjanović, Aljoša Đidić i Stefan Beronja). Šta je vas kao ekipu, ali i tebe kao individuu, vodilo i dalo vam energije i elana za ostvarenje projekta?
Sva četvorica su pre svega moji bliski prijatelji i fantastični glumci, i ono što je nas povezalo kao grupu jeste RAD – rad na predstavi, rad na sebi, rad u svakom smislu. Shvatanje i suočavanje sa konsekvencama koje naš rad ili nerad prouzrokuje je jako važan aspekt cele naše ideje. Gde se mi nalazimo kao mladi glumci u današnjem svetu, gde smo u odnosu na druge ljude koji su naša publika, šta mi možemo da uradimo da bi se nešto promenilo i pokrenulo. Ideja da svima i svuda treba pozorište je uvek prisutna kod nas, ali i činjenica da ima mnogo ljudi kojima je pomoć potrebna u današnjem dehumanizovanom svetu koji nema osećaj za mnoge ljude ili decu koji se u prvi mah nisu „snašli“ je prosto neverovatno jak motiv i pokretač koji nas je vodio.
Kako navodite, projekat predstavlja rad nezavisne pozorišne scene Novog Sada, prezentuje kulturne sadržaje u čijem stvaranju učestvuju mladi, neafirmisani glumci, studenti Akademije umetnosti u Novom Sadu. Koliko smatraš da će vama ovaj projekat zapravo pružiti prilika da se vi vidite i da se vaš glas čuje?
Mislim da ovde ima puno nekih formalnih i zvaničnih fraza, izraza. Mi smo jednostavno počeli da radimo ono što najviše volimo, da igramo predstavu koju volimo, da se kroz određeni sadržaj koji je Beket ostavio svetu probijamo i da kroz njega progovaramo o večnim temama – smrti, životu, smislu, besmislu, ljudskim odnosima, sudbinama, različitim položajima ljudi i sličnom. Da li će to neko čuti, prepoznati ili videti ne znam. Možda i hoće i bilo bi lepo i značajno, to bi negde i bio pokazatelj da ovakve inicijative mladih ne prolaze neopaženo.
Koliko je, po tvom mišljenju, ukoliko jeste, pozorišni sistem u našoj državi otvoren za nove umetnike? Na koji način vi, mladi umetnici možete da se borite za svoje mesto u sistemu, ukoliko mesto u njemu kao takvom želite?
Čini mi se da se ova tema ne može izolovano posmatrati, odnosno da ne može da se ne poveže sa kulturnom politikom ove zemlje, pa čak i sa položajem sveta danas, i opet jednostavan i jednoznačan odgovor je zapravo nemoguć. Nažalost mislim da ne postoji dovoljno mehanizama koji brinu o mladim glumcima i da ne postoji sistem koji brine o mladima. No, prosto je tako kako je i mi (mladi) jednostavno moramo da se uhvatimo u koštac sa svim problemima i da sami nađemo put do vrha, jer niko to umesto nas neće uraditi. Kako i kojim sredstvima ne znam, jedno je sigurno – budi toliko uporan, dobar, zapravo najbolji, budi nešto što nije viđeno, budi nešto što se ne može ignorisati i dobićeš priliku da pokažeš šta znaš. Samo je jako važno da se pravilno shvati ono što sam imao nameru da kažem. Ne mislim egoistički biti najbolji i ne mislim senzacionistički ili populistički ići do tačke gde ne možeš biti ignorisan. Upravo suprotno, mislim zaista porinuti duboko u smisao profesije, lečiti dušu, svoju i gledaočevu, kroz katarzično stanje koje se može i treba u pozorištu dohvatiti. Nisam siguran da to mi postižemo, ali iskreno i strastveno i više od svega upravo to želimo!
Kako si se ostvario i u ulogama pri Pozorištu Promena, koliko je vreme u tom pozorištu tebi donelo iskustva, kako na poslovnom tako i na ličnom planu?
Na ličnom planu Pozorište Promena donelo mi je veliku ljubav sa koleginicom koju sam upoznao upravo u Promeni, na već legendarnom rasklanjanju scenografije nakon predstave. Možda nije poznato, ali u Promeni svi rade sve, pa čak i sami nameštaju i razmeštaju scenu pre i nakon predstave. Ne znam da li je „ostvario“ opet prava reč, svakako sam napredovao kao glumac ali pre svega nekako opet najviše u idejnom smislu je Promena kod mene imala veliki značaj. Utvrdila je pogled na pozorište, kao i principe koji se vezuju za samo pozorište. Nekako iz pitanja zaključujem da se podrazumeva da više nisam deo Promene, možda to deluje prirodno, s obzirom da više nisam student što donekle i stoji. Ali, zpravo, kao što sam već rekao, idejno nikada neću prestati da budem deo Promene – ono što je nabolji deo nje ću uvek nositi sa sobom. Ljubav prema pozorištu koja te uvek tera da ideš korak dalje da bi uspeo makar delićem da predstaviš i prikažeš nečiju sudbinu i da na taj način obogatiš svoju.
Foto: Sara Apostolović i Primož Kolosec
